U poslednje vreme ne možemo da uključimo vesti ili otvorimo neku društvenu aplikaciju a da ne čujemo kako će nam veštačka inteligencija (AI) promeniti život. Kada je, 2013. godine, izašao film „Ona”, Spajka Džonza, o usamljenom čoveku koji se zaljubio u veštački inteligentni operativni sistem, delovao je dovoljno realno da možemo da pojmimo tematiku filma, a opet isuviše daleko od realnosti da bismo se zabrinuli. Film na poseban način humanizuje tehnologiju i podstiče razmišljanje o odnosu između ljudi i mašina. Kada bolno usamljeni pisac Teodor (Hoakin Feniks) kupi novi operativni sistem – „Samantu” (glas Skarlet Johanson), ubrzo se formira najvažnija veza u Teodorovom životu. Iako se fraza „veštačka inteligencija” ne koristi u filmu, „Samantin” opis njenih sposobnosti jasno aludira na to: „Imam intuiciju. Ono što me čini jeste moja sposobnost da rastem kroz svoja iskustva.”

Gledajući film danas, dok AI napreduje, dok se ljudi širom sveta sve više „socijalizuju” sa AI, razgovaramo sa „Siri” i „Aleksom” – cela priča ne deluje toliko daleko. Kao da smo spremni za korak dalje, za dodatno zbližavanje sa AI.

Kako izgleda psihoterapija sa AI kao terapeutom?

S obzirom na napredak AI u različitim oblastima, očekivano je bilo da se uticaj proširi i na humanističko polje. Čak i čuveni chatGPT, koji nije specijalizovan za ove teme, pokazuje razumevanje za različite lične priče i nudi niz praktičnih predloga: postoje posebne interaktivne aplikacije koje su specijalizovane za to da oponašaju pravi terapijski proces. Nude mogućnost zakazivanja dnevnih sesija zarad rešavanja ličnih problema – od problema sa spavanjem do ozbiljnijih psihičkih oboljenja. One rade putem tekstualnih ili glasovnih poruka i, na osnovu odgovora, nude različite alate – interaktivne kvizove, testove, vežbe, tehnike opuštanja i sl. Neke aplikacije se povezuju sa pametnim satom, zarad praćenja „klijentovog” otkucaja srca, ciklusa spavanja i drugih biometrijskih podataka.

Ako se opet nakratko osvrnemo na kinematografiju, možemo videti da ni ovo nije previše inovativno u 2024. U filmu „Ad Astra” („Do zvezda”), reditelja Džejmsa Greja, vidimo kako Bred Pit u ulozi Roja biva podvrgnut redovnim besprekornim psihološkim procenama od strane veštačke inteligencije, koja na osnovu njegove biometrije donosi zaključke o njegovom stanju. Postojeće aplikacije za terapiju idu i korak dalje i podržavaju korisnike kroz identifikovanje i praćenje emocija, nuđenje personalizovanih strategija, planiranje aktivnosti koje mogu pomoći u građenju novih navika, podsećanje na završavanje terapijskog zadatka, vežbanje ili vođenje dnevnika.

Prednosti i nedostaci AI kao psihoterapeuta

Iskustva iz SAD i brojnih zapadnoevropskih država u kojima postoji kultura oslanjanja na psihoterapijske usluge pokazuju da je ogroman broj ljudi osuđen na dugo čekanje kako bi došli do tretmana iz oblasti mentalnog zdravlja. U tom smislu privremeno oslanjanje na instant dostupne usluge koje nudi AI može da deluje primamljivo. Pored toga, aplikacija je dostupna 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, za konsultacije kad god ste uznemireni, dok terapeuti to (iz praktičnih, a i profesionalnih razloga) ne mogu da ponude. Problemi mentalnog zdravlja i dalje u određenim krugovima nose društvenu stigmu, pa je za neke ljude lagodnija varijanta anonimno traženje podrške putem aplikacije. Na kraju, kao i uvek kada su u pitanju mogućnosti koje nude informacione tehnologije, ne možemo zanemariti efekat učenja na osnovu pruženih informacija.

Međutim, mentalno zdravlje je izuzetno osetljiva tema, tako da su rizici brojni. Klijenti bi mogli da razviju naviku da se oslanjaju na svoje AI četbotove u donošenju jednostavnih, svakodnevnih odluka, umesto da razvijaju alate koji su im potrebni da žive autonomno. Potom, tu su pitanja privatnosti i etike – svaki put kada otkrijemo lične podatke na mreži, rizikujemo da naši podaci padnu u pogrešne ruke, dok su licencirani psihoterapeuti obavezani moralnim i etičkim kodeksom. U psihoterapijskom procesu polazimo od toga da je svačija priča posebna. Zbog nemogućnosti procenjivanja individualne situacije ili dubljeg kulturološkog ili porodičnog konteksta od strane AI, može doći do davanja potencijalno štetnih saveta klijentima. Njihov algoritam ne dozvoljava zalaženje u dublje unutrašnje procese ili intuitivno procenjivanje poput obučenog terapeuta. Jedna od najvećih zamerki u vezi sa AI terapijom jeste bezličnost, odnosno nedostatak ljudske veze i empatije, koju pruža obučeni terapeut.

Da se vratimo nakratko na pomenuti film „Ona”. I pored toga što dovodi odnos između AI i čoveka do vrhunca, ipak se završava isticanjem neospornih razlika između ljudi i mašina, te naglašava važnost ljudske ljubavi i povezanosti. Dok virtuelna stvarnost može da ponudi zavodljivu distrakciju od neprijatnih emocija, ona ne može da zameni dubinu ljudskog kontakta. Pored toga, hiperusmerenost na AI može dovesti do odvajanja od najvažnijih aspekata stvarnosti, da inhibira i zanemari lične i društvene veze.

Da li razvoj AI u oblasti psihoterapije treba da nas brine?

Trenutno zadovoljstvo i konstantna dostupnost digitalnih alata ispunjavaju ljudske potrebe brzinom i efikasnošću koja je za ljude često neizvodljiva. Iako nose sa sobom određene rizike i izazove, ne bi trebalo brinuti zbog pravaca u kojima se razvijaju informacione tehnologije na ovom polju. U idealnom slučaju – one bi mogle biti i isključivo korisne, uz preduslov da možemo da prepoznamo meru u kojoj su nam dostupne informacije korisne i prilagođene našoj situaciji. Internet nam odavno nudi bezbroj mogućnosti, koje mogu ili da unaprede kvalitet našeg života ili da ga unazade – na kraju, zavisi od nas samih.

Da li će psihoterapija biti potisnuta od strane AI?

Noviji AI modeli su impresivno nalik čoveku, a ipak – izgleda da nešto nedostaje. Psihoterapija je jedno od „najljudskijih” iskustava i uvek se u ogromnoj meri oslanjala na ono šta se odvija između klijenta i psihoterapeuta. Značajan deo psihoterapije je ljudsko razumevanje zasnovano na proživljenom iskustvu, što (za sada) nijedan softver nije u mogućnosti da odražava. U našem radu se zahteva visok stepen poverenja između klijenta i terapeuta i izgradnja specifičnog bliskog odnosa. Psihoterapija ne može biti svedena na puko pronalaženje najadekvatnijih rešenja i tehnika za svakog klijenta, poput rešavanja matematičkih jednačina. Umesto toga, jedinstvene ljudske karakteristike, u osnovi kojih je formiranje empatičke veze, u korenu su uspešnog psihoterapijskog procesa. Ili, što bi poznati porodični psihoterapeut Salvador Minučin, govoreći o značaju spontanosti u terapijskom procesu, rekao: „Terapeut treba da bude iscelitelj, a jedini način da se to postigne jeste da se prevaziđe tehnika. Samo onaj ko je savladao tehnike, a zatim uspeo da ih zaboravi i da vlada sobom – može postati ekspert.”