Šta spellcheck ima protiv žena?

Bio sam svojevremeno na nekom „Danu romskog preduzetništva”, odakle sam otišao pun pozitivnih utisaka zbog onog što sam video i ljudi koje sam intervjuisao, ali sam nakon svega ipak bio malo i razočaran. A zašto?

Pa zato što ljude koji posluju kao i svi drugi, sa istim prednostima i manama privrednog ambijenta u našoj zemlji, mi moramo posebno da ističemo, umesto da ne pravimo razliku među preduzetnicima. Znam da ako neko ne napravi neki zaseban program podrške preduzetnicima Romima, teško da će oni drugačije doći do finansijske pomoći za svoj biznis, ali ipak mi tu nešto nije bilo fer, iako je sve bilo zaista pozitivno i dobronamerno.

Činjenica je da ako se na takozvane manjinske grupe ne skrene pažnja, teško da će se srušiti stereotipi i predrasude u vezi s njima ali, bar ja tako mislim, preduzetnik je preduzetnik, bez obzira na to kojim jezikom govori, koje je boje kože ili kog je pola. Razumem da su u slučaju „Socijalnog preduzetništva” namenski konkursi, za sada, jedino rešenje za finansiranje takvih poslovnih inicijativa, ali sve ostale podele me ipak malo nerviraju.

A kad smo već kod tih (ne)ravnopravnosti, u slučaju ženskog preduzetništva sve je nekako nepotrebno deliti, osim jednog formalnog detalja. Ako bismo uspeli da pronađemo pravi način utvrđivanja stvarnog vlasništva nad biznisom, nikakav drugi problem ne bi postojao. Važno je da se na konkursima dodeljuje novac ženama koje zaista imaju sopstveni biznis, a ne samo da su formalne vlasnice preduzeća u kojima rade muževi ili neko treći. Tako će ostati više novca u budžetu za stvarnu pomoć stvarnim preduzetnicama i sve će biti fer.

Istini za volju, o ženskom preduzetništvu se nikada nije više pričalo, one nisu nikada bile organizovanije i glasnije nego što su sada, što je pozitivan pomak u svakom smislu. E sad, da one same nisu digle glas i pozvale poslovnu zajednicu da ih primeti, ceo taj proces bio bi znatno sporiji.

Moj lični utisak je da se vidljivost žena u korporativnom svetu znatno povećala poslednjih godina, kao i slučaju male privrede. Svojevremeno mi je jedna izrazito uspešna menadžerka rekla da je ona imala tu sreću da je bila okružena šefovima muškarcima koji su joj ukazali poverenje i nisu dovodili u pitanje njeno znanje, ali da je za svoj poslovni uspeh i napredak u karijeri ipak zaslužna isključivo ona sama. Tu rečenicu sam istog momenta zapamtio i često je kasnije prepričavao, jer najplastičnije objašnjava faktičko stanje stvari. Zapravo, jedna situacija iz mog života mi je dodatno olakšala razumevanje položaja žena u biznisu u Srbiji, a zapravo se dogodila u Americi. Kada sam onomad „teglio” nameštaj u Njujorku, jedan Afroamerikanac mi je rekao: „Znaš, za razliku od tebe belca, ja moram dva puta da uđem u prostoriju da bi me ljudi primetili.” Naravno, nije to tako ekstremno kao u mojoj pričici iz kamiona na ulicama Menhetna, ali lično mislim da prilično dobro ilustruje predrasude u vezi sa ženama u biznisu u Srbiji, koje i dalje postoje.

Na sreću, mnoge uspešne poslovne žene i kompanije u kojima rade, a o kojima pričamo u ovom broju magazina BIZLife, dokaz su tome da su rodni stereotipi i predrasude potpuno besmisleni i da su žene, u mnogo čemu, bolje od muškaraca u biznisu. Ali da ja ne elaboriram ovde mnogo, sve vam je na narednim stranicama magazina.

I za kraj, ne mogu da se otmem utisku da mi, dok ovaj tekst kucam u Word dokumentu, takozvani ’spellcheck’ za srpski jezik uporno podvlači reči menadžerka i preduzetnica, kao da nisu pravopisno tačne.

Sve i da nisu, a jesu, ja se sa tim ne slažem! 

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. Prijavite se na naš newsletter.

Izvor: BIZLife Magazin

Foto: Zoran Rašić / BIZLife