Tri decenije bankarskih slomova u Srbiji: Od Gazda Jezde i Dafine do propasti nekadašnjih bankarskih giganata
Bankarski sistem Srbije dva puta je prolazio kroz velike potrese u razmaku od svega desetak godina. U januaru 2002. godine u stečaj su otišle četiri velike banke čiji su bilansi činili više od polovine ukupnog bilansa tadašnjeg bankarskog sektora. Deceniju kasnije usledio je novi talas gašenja banaka, predvođen Agrobankom, čiji je slom državu i poreske obveznike koštao stotine miliona evra. Iza tih slučajeva ostala su pitanja o lošim kreditima, kontroli poslovanja, ulozi regulatora i odgovornosti onih koji su upravljali novcem.
Od Dafimenta i Jugoskandika, preko Beobanke, Beogradske banke, Investbanke i Jugobanke, koje su u stečaj otišle 3. januara 2002. godine, do Nove Agrobanke, Razvojne banke Vojvodine, Privredne banke Beograd i Univerzal banke, koje su ugašene između 2012. i 2014. godine, istorija domaćeg bankarstva beleži nekoliko velikih finansijskih slomova.
Iako su se okolnosti razlikovale, u pozadini većine ovih slučajeva nalazili su se problematični krediti, nedovoljno kapitala i ozbiljni propusti u upravljanju rizicima. Neki od postupaka trajali su godinama, a posledice nisu ostale ograničene samo na akcionare i poverioce banaka, već su se prelivale i na javne finansije.
Dafiment banka – obećanja o kamatama koje nisu mogle da budu isplaćene
Dafiment banka, povezana sa Dafinom Milanović, početkom devedesetih privlačila je štediše obećavajući izuzetno visoke kamate na devizne uloge. U pojedinim slučajevima one su dostizale 15–18 odsto mesečno. Takva obećanja privukla su veliki broj građana, koji su u banku ulagali svoju ušteđevinu, često i novac namenjen rešavanju stambenog pitanja i obezbeđivanju budućnosti porodice.
Model poslovanja nije mogao dugoročno da opstane. Kada je priliv novih depozita počeo da presušuje, banka je ograničila isplate, a štediše su ostale bez mogućnosti da podignu novac i ugovorene kamate.
Dafiment je završio u likvidaciji, a država je kasnije posebnim zakonom regulisala javni dug prema štedišama ove banke.
Jugoskandik – banka koja je obećavala basnoslovne prinose
Jugoskandik, čiji je vlasnik bio Jezdimir Vasiljević, poznat kao Gazda Jezda, bio je drugi veliki simbol tadašnjeg sistema štednje uz ekstremno visoke kamate. I ova banka privlačila je građane obećanjima o enormnim prinosima na devizne depozite.
Početkom 1993. godine Jugoskandik je obustavio isplate, a Vasiljević je napustio zemlju. Vest o problemima banke izazvala je paniku među štedišama i dodatno pojačala pritisak na Dafiment, čiji su klijenti takođe počeli masovno da traže svoj novac.
Posledice su bile dugotrajne. Potraživanja štediša obe institucije kasnije su regulisana kroz poseban model konverzije u državne obveznice. NBS je 2004. objavila da je do kraja jula u obveznice konvertovano 26,4 miliona evra potraživanja prema Dafimentu i 14,2 miliona evra prema Jugoskandiku, uz napomenu da obračun tada još nije bio konačan.
Četiri velike banke pale istog dana
Treći januar 2002. godine ostao je jedan od najznačajnijih datuma u istoriji bankarskog sektora Srbije. Narodna banka Jugoslavije donela je odluku o pokretanju stečaja nad Beogradskom bankom, Beobankom, Investbankom i Jugobankom. Odluci je prethodila detaljna ekonomska analiza koja je pokazala da bi nastavak sanacije ove četiri banke zahtevao najmanje 8,3 milijarde nemačkih maraka. Istovremeno, nije bilo realnih izgleda da banke u naredne tri godine ostvare pozitivan novčani tok, dok je poverenje građana bilo ozbiljno narušeno, što se odrazilo i na pad depozita.
Prema godišnjem izveštaju NBS za 2002. godinu, ukupni bilansi ove četiri banke u trenutku oduzimanja dozvola činili su čak 57 odsto ukupnog bilansa bankarskog sektora. U pitanju nisu bile male finansijske institucije, već banke koje su decenijama predstavljale važne oslonce jugoslovenske privrede i finansiranja velikih preduzeća. Njihovo poslovanje bilo je opterećeno nasleđenim potraživanjima, dugovima i posledicama dugogodišnje ekonomske krize.
Tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić branio je odluku o stečaju, ukazujući na to da država nema novac potreban za njihovu sanaciju. Odluka je označila prekid sa dotadašnjim pokušajima održavanja velikih banaka kroz državnu podršku. Međutim, stečaj nije značio i brz završetak priče. Naprotiv, postupci su se protegnuli na mnogo godina, a imovina, potraživanja i obaveze nastavili su da budu predmet rešavanja.
Beobanka – simbol propasti nekadašnjeg bankarskog giganta
Beobanka je bila jedna od najpoznatijih banaka nekadašnje Jugoslavije, sa širokom mrežom poslovnica i značajnom ulogom u finansiranju domaće privrede. Njeno poslovanje bilo je povezano sa velikim državnim i društvenim preduzećima, kao i sa međunarodnim finansijskim tokovima. Tokom devedesetih godina, ekonomska kriza, sankcije, hiperinflacija i urušavanje privrede dodatno su pogoršali njenu finansijsku poziciju. Veliki deo potraživanja postao je teško naplativ, dok je poverenje deponenata opadalo.
Stečaj je otvoren 3. januara 2002. godine, zajedno sa stečajem još tri velike banke. Iako je prestala da posluje kao aktivna banka, rešavanje njene imovine i potraživanja trajalo je godinama. Beobanka je ostala jedan od najupečatljivijih simbola finansijskog sistema koji nije uspeo da se prilagodi promenama u privredi i novim tržišnim pravilima.
Beogradska banka – međunarodni domet i veliki finansijski problemi
Beogradska banka bila je jedna od najznačajnijih jugoslovenskih banaka, posebno u poslovima sa inostranstvom. Imala je važnu ulogu u finansiranju izvoza, međunarodnim plaćanjima i povezivanju domaćih kompanija sa stranim tržištima. Međutim, veliki međunarodni domet nije mogao da nadoknadi probleme nagomilane tokom prethodnih godina. Nasleđena potraživanja, teškoće u naplati kredita i posledice ekonomskog sloma ozbiljno su narušili njeno poslovanje.
Kao i ostale tri banke, Beogradska banka završila je u stečaju 3. januara 2002. godine. Njeno gašenje bilo je deo šireg procesa restrukturiranja bankarskog sistema i napuštanja modela u kojem su velike državne banke održavane uprkos ogromnim finansijskim gubicima.
Investbanka – krediti, nasleđeni dugovi i nemogućnost oporavka
Investbanka je imala značajnu ulogu u finansiranju investicija i poslovanja privrednih subjekata. Kao i druge velike banke iz tog perioda, bila je izložena rizicima koji su proistekli iz dugogodišnjeg poslovanja u uslovima nestabilne ekonomije. Tokom devedesetih godina problemi sa naplatom potraživanja i pogoršanje finansijskog položaja privrede dodatno su opteretili njen bilans. Analize koje su prethodile odluci o stečaju pokazale su da nastavak sanacije ne bi bio ekonomski opravdan.
Stečaj je otvoren istog dana kao i kod preostale tri banke, 3. januara 2002. godine. Njeno gašenje bilo je deo jedne od najvećih promena vlasničke i poslovne strukture domaćeg bankarskog sektora.
Jugobanka – od velike banke do stečaja
Jugobanka je decenijama bila jedna od najvažnijih finansijskih institucija u zemlji, sa razvijenom mrežom i značajnim poslovima u finansiranju privrede i međunarodnoj trgovini.
Njena finansijska pozicija bila je ozbiljno narušena tokom ekonomske krize devedesetih godina. Problemi sa potraživanjima, dugovima i padom privredne aktivnosti učinili su nastavak poslovanja bez velike državne intervencije neodrživim. Stečaj Jugobanke otvoren je 3. januara 2002. godine, zajedno sa stečajem Beobanke, Beogradske banke i Investbanke. Važno je razlikovati ovu banku od Jugobanke Bor, koja nije bila obuhvaćena istom odlukom i čija je sanacija tada nastavljena.
Agrobanka – slučaj koji je državu koštao stotine miliona evra
Deset godina nakon gašenja četiri velike banke, Srbija se suočila sa novim velikim bankarskim slomom. Ovoga puta u centru pažnje našla se Poljoprivredna banka Agrobanka, čiji su finansijski problemi kulminirali tokom 2011. godine. Narodna banka Srbije uvela je prinudnu upravu u Agrobanku 29. decembra 2011. godine, nakon što je kontrolom utvrđeno da kapital banke nije odgovarao nivou rizika koji je preuzela u poslovanju.
Do tada su se u bilansu nagomilali ogromni gubici i problematični krediti. Prema podacima koje je NBS objavila u svojoj kasnijoj analizi, Agrobanka je 2011. godinu završila sa gubitkom od oko 29,7 milijardi dinara, odnosno približno 284 miliona evra, negativnim kapitalom i pokazateljem adekvatnosti kapitala od minus 34,44 odsto.
Narodna banka Srbije oduzela joj je dozvolu za rad 25. maja 2012. godine. Istovremeno je pokrenut postupak prenosa depozita i dela obaveza i potraživanja na novoosnovanu Novu Agrobanku, kako bi se obezbedio kontinuitet poslovanja i zaštitili deponenti. Međutim, ni ovo rešenje nije uspelo da spase banku. Nova Agrobanka nije uspela da u zakonskom roku od šest meseci uskladi poslovanje sa zahtevima u pogledu kapitala i pokazatelja poslovanja. NBS joj je 27. oktobra 2012. godine oduzela dozvolu za rad, nakon čega je pokrenut stečaj.
Razmere problema pokazali su i troškovi sanacije. Prema analizi NBS objavljenoj 2021. godine, slučaj Agrobanke koštao je poreske obveznike i institucije Srbije oko 370 miliona evra. U tom iznosu bili su obuhvaćeni i izdaci povezani sa rešavanjem problema Nove Agrobanke.
Zbog nepravilnosti u poslovanju, Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo je tokom 2012. godine optužnice protiv 21 osobe, uključujući i predsednika izvršnog odbora banke. To je otvorilo i pitanje individualne odgovornosti za odluke koje su dovele do jednog od najvećih bankarskih gubitaka u Srbiji. Stečajni postupak nad Agrobankom okončan je krajem decembra 2023. godine, a banka je 13. februara 2024. izbrisana iz registra privrednih subjekata. Tako je slučaj koji je otvoren mnogo ranije dobio i svoj formalni pravni završetak.
Razvojna banka Vojvodine – državna podrška nije bila dovoljna
Razvojna banka Vojvodine nastala je 2010. godine transformacijom Metals banke, uz ambiciju da postane važna finansijska podrška privredi Vojvodine, posebno malim i srednjim preduzećima i poljoprivrednicima. Banka je poslovala uz značajnu podršku pokrajinskih institucija, ali se suočila sa ozbiljnim finansijskim problemima, velikim udelom nenaplativih kredita i nedovoljnim kapitalom.
Pokrajinska vlada najavljivala je njeno finansijsko jačanje. Tadašnji predsednik Vlade Vojvodine Bojan Pajtić govorio je o dokapitalizaciji i ulaganju 15 milijardi dinara, uz očekivanje da će banka postati jedna od najboljih u zemlji. Ipak, plan oporavka nije dao očekivane rezultate. Narodna banka Srbije oduzela je Razvojnoj banci Vojvodine dozvolu za rad 6. aprila 2013. godine, nakon što je dogovoren prenos dela njene imovine i obaveza na Banku Poštansku štedionicu.
Time je omogućen nastavak platnog prometa i raspolaganja sredstvima deponenata, dok je nad preostalim delom banke pokrenut stečajni postupak. Slučaj Razvojne banke Vojvodine otvorio je pitanje opravdanosti državnih dokapitalizacija banaka koje već imaju ozbiljne probleme sa kvalitetom kreditnog portfolija i mogućnošću naplate potraživanja.
Privredna banka Beograd – nije pronađen strateški partner
Privredna banka Beograd suočila se sa dugotrajnim problemima u usklađivanju poslovanja sa zakonskim zahtevima u pogledu kapitala i finansijskih pokazatelja. Narodna banka Srbije pokušavala je da pronađe rešenje koje bi omogućilo nastavak poslovanja banke, uključujući i pronalaženje strateškog partnera. Međutim, takav partner nije pronađen, a banka je dospela u stanje kritične potkapitalizovanosti, uz rizik od problema sa likvidnošću.
NBS joj je oduzela dozvolu za rad 26. oktobra 2013. godine, nakon što je dogovoren prenos dela imovine i obaveza na Banku Poštansku štedionicu.
Ovaj slučaj razlikovao se od klasičnog bankarskog stečaja po tome što je prethodno organizovan prenos dela poslovanja na drugu banku, kako bi se zaštitili deponenti i očuvao kontinuitet platnog prometa. Nakon toga je započet postupak administrativnog upravljanja i stečaja.
Univerzal banka – krediti bez adekvatne procene rizika
Poslednji veliki slučaj iz ovog talasa bila je Univerzal banka Beograd, kojoj je Narodna banka Srbije oduzela dozvolu za rad 31. januara 2014. godine. Finansijsko stanje banke značajno se pogoršalo, a ona je dospela u stanje kritične potkapitalizovanosti. NBS je kao razloge navela i ugroženu likvidnost i kontinuitet poslovanja, nakon što prethodne aktivnosti usmerene na usklađivanje kapitala i poslovnih pokazatelja nisu dale rezultate.
Posebnu pažnju izazvali su problemi sa kreditnim portfoliom i načinom odobravanja zajmova. U tadašnjim izjavama predstavnika centralne banke ukazivano je na kredite odobravane bez adekvatne procene mogućnosti otplate i dovoljno kvalitetnih sredstava obezbeđenja.
Agencija za osiguranje depozita imenovana je za administratora banke, a nakon oduzimanja dozvole za rad usledio je stečajni postupak. Osigurani depoziti trebalo je da budu isplaćeni u skladu sa tada važećim zakonom. Univerzal banka tako je postala četvrta banka ugašena u periodu od 2012. do 2014. godine.
Ko je kontrolisao novac i gde je bila odgovornost?
Kada se posmatraju ovi slučajevi, jasno je da se bankarski slomovi nisu događali zbog jednog problema ili jedne pogrešne odluke. U njihovoj pozadini nalazili su se različiti oblici lošeg upravljanja, preuzimanja prevelikog kreditnog rizika, nenaplativih potraživanja i nedovoljnog kapitala. Kod pojedinih banaka država je pokušavala da spreči gašenje dodatnim finansijskim intervencijama, ali se pokazalo da dokapitalizacija ne može sama po sebi da reši probleme ukoliko ne postoji održiv model poslovanja i kvalitetna kontrola kreditnog rizika.
U retrospektivi svog rada, Narodna banka Srbije navela je da su četiri banke ugašene u periodu 2012–2014. zbog problema izazvanih neadekvatnim upravljanjem i nadzorom pre 2012. godine. Centralna banka je istakla i da je u tom periodu nasledila visok nivo problematičnih kredita, koji je iznosio oko 20 odsto ukupnih kredita u sektoru.
Ipak, pitanje odgovornosti nije moguće svesti samo na finansijske izveštaje i odluke o oduzimanju dozvola. Za utvrđivanje krivične odgovornosti konkretnih rukovodilaca neophodni su sudski postupci i pravosnažne odluke, dok se odgovornost regulatora procenjuje na osnovu njegovih zakonskih ovlašćenja, postupanja i dostupnih informacija u trenutku nadzora.
Jedno je sigurno: gašenje banke ne znači da su nestali svi dugovi, potraživanja i posledice njenog poslovanja. Neki stečajni postupci trajali su više od dve decenije, a troškove pojedinih finansijskih slomova na kraju nisu snosili samo vlasnici i poverioci, već i država i poreski obveznici.
Izvor: BIZLife
Foto: Magnific/totcmi02, Magnific/rawpixel.com, Magnific/BillionPhotos,
