Šta Japan može da nauči veštačku inteligenciju o nasleđivanju
Tokom putovanja po Japanu najviše su me impresionirali red, tačnost i posvećenost poslu. Ipak, iza svega toga prepoznao sam nešto dublje: poštovanje prema tradiciji i gotovo opsesivnu potrebu da se ono što je nasleđeno sačuva, ali i unapredi.
Piše: Dr Borislav Miljanović, CEO Represent Systema
U Japanu nova generacija ne polazi od pretpostavke da svet počinje od nje. Ona preuzima znanje, veštine, procedure i vrednosti prethodne generacije. Ne ruši ih samo zato što su stare, već pokušava da razume zbog čega su opstale. Tek onda ih prilagođava novom vremenu.
To nije samo kulturna osobina. To je jedan od temelja japanske poslovne dugovečnosti.
Prema podacima kompanije Teikoku Data Bank, krajem 2025. godine u Japanu je poslovalo 46.708 kompanija starijih od jednog veka. Među njima je 1.836 firmi starijih od 200 godina, 905 posluje duže od tri veka, a čak 11 kompanija postoji više od hiljadu godina.
Najpoznatiji primer je građevinska kompanija Kongō Gumi, osnovana 578. godine. Nastala je u vreme kada mnoge današnje države nisu ni postojale, a opstala je više od četrnaest vekova zahvaljujući prenošenju znanja, specijalizaciji i stalnom prilagođavanju.
U Japanu sam shvatio da nasleđivanje ne znači slepo čuvanje prošlosti. Ono znači da svaka generacija dobija obavezu da ono što je primila ostavi u boljem stanju.
A sada vidimo da je isti princip postao jedno od najvažnijih i najosetljivijih pitanja razvoja veštačke inteligencije.
Napredni AI modeli više nisu samo rezultat ljudskog istraživanja. Oni sve više učestvuju u razvoju svojih naslednika. Pomažu u pisanju programskog koda, stvaranju podataka za treniranje, pokretanju eksperimenata, optimizaciji računarske infrastrukture i rešavanju problema koji su donedavno zahtevali dane rada stručnih timova.
OpenAI je objavio da njegova istraživačka organizacija već koristi oko 3,1 radni dan AI agenata na svaki radni dan čoveka. Kompanija tvrdi i da je dostigla nivo „automatizovanog istraživača pripravnika“, sistema koji pod ljudskim nadzorom može da izvrši precizno definisane istraživačke zadatke za koje bi stručnjaku bilo potrebno nekoliko dana.
To je ogroman tehnološki napredak. Ali istovremeno otvara i ozbiljno pitanje.
Šta se događa kada jedan AI model značajno ubrzava stvaranje sledećeg, sposobnijeg modela, a taj novi model zatim još brže razvija svog naslednika?
Ovaj proces naziva se rekurzivno samousavršavanje. Njegova logika je jednostavna: bolji model pomaže da se napravi još bolji model, koji zatim efikasnije učestvuje u razvoju naredne generacije. Svaki novi ciklus može biti brži od prethodnog.
Upravo zato se ton vodećih AI istraživača menja. Dario Amodei, izvršni direktor kompanije Anthropic, upozorava da sposobnost AI sistema da razvijaju narednu generaciju tehnologije može napredovati brže od naše sposobnosti da te sisteme razumemo i kontrolišemo. Njegov predlog nije potpuno zaustavljanje razvoja, već kontrolisanje njegove brzine, uz stalno prisustvo nezavisnih evaluatora u vodećim AI laboratorijama.
Tu dolazimo do suštinske razlike između japanskog i AI modela nasleđivanja.
U Japanu je prenošenje znanja spor, kontrolisan i odgovoran proces. Ne prenosi se samo zanat već i etika zanata. Naslednik ne dobija samo alat i tehniku već i obavezu prema zajednici, kupcima, porodici i reputaciji koju su stvarale prethodne generacije.
U razvoju veštačke inteligencije postoji opasnost da prenesemo sposobnost, ali ne i odgovornost. Da napravimo sisteme koji mogu da usavrše svoje naslednike, a da nismo dovoljno jasno definisali vrednosti, granice i posledice njihovog delovanja.
Najveći rizik zato možda nije samo u tome što AI postaje inteligentniji. Veći rizik je da počne da ubrzava način na koji postaje inteligentniji, dok brzina razvoja bezbednosti, regulative i društvenog dogovora ostane ista.
Zbog toga pitanje više nije da li treba zaustaviti AI. To nije ni realno ni poželjno. Ova tehnologija može doneti ogromne koristi medicini, nauci, obrazovanju i poslovanju.
Pravo pitanje je da li možemo da uvedemo disciplinu razvoja u kojoj svaki rast sposobnosti prati odgovarajući rast kontrole i odgovornosti.
Japanska tradicija pokazuje da dugovečnost ne nastaje kada svaka generacija pokušava da bude radikalno drugačija od prethodne. Nastaje kada ume da sačuva ono što je vredno, odbaci ono što je prevaziđeno i odgovorno unapredi ono što je nasledila. To je možda jedna od najvažnijih lekcija i za AI industriju.
Nije dovoljno napraviti moćnijeg naslednika. Moramo mu preneti i sistem vrednosti koji će mu pomoći da razume kako tu moć treba da koristi.Jer napredak bez nasleđene odgovornosti nije evolucija.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZLife
Foto: Vladimir Nešović, Magnific/coffeemill
