Šta nam danas zaista treba za ispunjen život?

Bez obzira na naše različitosti u temperamentu, karakteru, godinama, polu, interesovanjima, poreklu, sposobnostima, obrazovanju i statusu, postoji nešto što povezuje sve ljude, a to su naše socio-emotivne potrebe, koje su univerzalne.

Piše: Biljana Ćulafić, dipl. pedagoškinja, psihoterapeutkinja i pisac

Potrebe nisu isto što i želje, koje mogu biti najrazličitije. Potrebe su ono iskonsko u nama, suštinski društvenim bićima. Dakle, svi ljudi imaju potrebu za vođstvom i usmeravanjem; slobodnim iskazivanjem i uvažavanjem osećanja, potreba i mišljenja; prihvatanjem i pohvalom; stabilnošću i predvidivošću; sigurnošću i zaštitom; ljubavlju, negom i pažnjom; autonomijom i kompetentnošću; jasnim i realnim granicama; spontanošću i igrom; saosećanjem i razumevanjem.

Savremeni čovek, međutim, često je nesvestan svojih potreba. Zašto?

Prvi učitelji naših potreba jesu naši roditelji. Čovek kome su kao detetu roditelji izlazili u susret ovim potrebama izgradio je sigurnost u sebe i svet oko sebe. Nažalost, mnogi ljudi nisu imali to iskustvo, već su izlazili u susret potrebama roditelja ili su bili zanemareni. Psihoterapija je mesto gde takvi ljudi ponovo uče o svojim potrebama. Parafraziraću poznatog ruskog psihologa Lava Vigotskog: „Sve psihičke funkcije na scenu izlaze dva puta: prvo u međuljudskom odnosu, a onda se pounutre unutar čoveka.” Dakle, psihoterapija je jedno korektivno iskustvo, gde čovek, između ostalog, uči da artikuliše svoje potrebe.

Savremeni čovek, čini se, više nego ikad vapi za vođstvom i usmeravanjem. To je posebno izraženo kada je reč o izboru zanimanja i promeni karijere. Frojd je mudro rekao da je osnova mentalnog zdravlja da čovek radi posao koji voli i koji je smislen za njega, kao i da je okružen ljudima koje voli i koji ga vole. Šta bi to danas, stotinu godina nakon izrečenih tih mudrih reči, moglo da znači?

Savremeni čovek često ispred smisla stavlja materijalno, pa pri izboru srednje škole ili fakulteta prednost daje onome što je profitabilno, a ne onome što zaista voli i što ga interesuje. Teško je onda da nazovemo posao iz te oblasti pozivom. To je više „poziv liberalnog kapitalizma”.

Niko od nas ne bi voleo da radi ono što ga ne ispunjava, a ipak su mnogi u toj poziciji. Otuda ne iznenađuje što mnogi ljudi pokazuju otpor prema svom poslu, a da nisu ni svesni da ga ne vole, pa se to maskira u kašnjenje, odlaganje, anksioznost i depresivnost. Kako bi dete usmeravali ka pozivu koji je za njega smislen, neophodno je da roditelji bolje upoznaju prirodu svog deteta, njegova interesovanja i sposobnosti.

U čemu savremeni čovek nalazi izlaz iz posla koji ne voli? Neki to čine funkcionalno, pa nalaze hobije: pecanje, teretana, trčanje, čitanje knjiga i slično. Ali mogu to činiti i nefunkcionalno i samodestruktivno: nalaze odušak kroz kašnjenje na poslu, ogovaranje kolektiva i nadređenih, zavisnost od društvenih mreža, u alkoholizmu, kockanju… Sve to može biti posledica nezadovoljstva poslom u kojem čovek ne pronalazi smisao, a možda ga ni materijalno ne ispunjava.

Dakle, ako čovek razmišlja o svom novom pozivu, neophodno je da bude iskren prema sebi i da kaže šta bi voleo da radi. Jedna moja klijentkinja završila je Mašinski fakultet, a posle je promenila nekoliko kompanija, da bi otkrila da „to nije to”. Ona je oduvek volela da pravi kolače, pa je izabrala da se zaposli u poslastičarnici kako bi ispekla taj zanat, a danas vodi svoju poslastičarnicu. Neko bi rekao da je izgubila mnogo vremena, ali ja bih dodala da je, iako je izgubila vreme, našla svoj smisao i poziv. Time se oseća ispunjeno i dobra je preduzetnica.

Sledeća potreba savremenog čoveka jeste da može slobodno da ispolji svoja osećanja, potrebe i mišljenje. I ova je potreba „zakinuta” jer živimo u svetu tiranije sreće i uspeha. Naša realnost – opipljiva, a još više virtuelna – ne dozvoljava čoveku da iskazuje tugu, ljutnju, ranjivost, slabost. Ako poslovna etika nalaže da „sve treba da bude profesionalno i bez konflikta”, čovek nema gde nego privatno i sa bližnjima da iskaže ostala osećanja.

Šta bi se dogodilo da i javno i poslovno možemo da iskažemo svoja osećanja, potrebe i mišljenja? Svet bi bio daleko iskrenije mesto. Da, možda bi bilo više konflikata, ali šta nije u redu sa konfliktima? Bolje je ući u njih i rešiti problem nego trpeti, pa dati otkaz, ogovarati kolege i nadređene ili smišljati pakosti na poslu.

Osmeh može da prikriva i tugu, i ljutnju, i očaj, i frustraciju. Ali mi najbolje znamo kako se osećamo na svom poslu, ako smo iskreni prema sebi.

Kako i dalje živimo u svetu okrenutom ka kritikama, u velikoj meri postkomunističkom, a veoma ubrzanom – savremeni čovek na svom poslu pre može očekivati kritiku za rad nego prihvatanje i pohvalu. Niko nije postao bolji radnik zahvaljujući kritikama! S druge strane, mnogi ljudi se žale da se osećaju „nevidljivo” na svom poslu, a sve zbog toga što nadređeni i kolege zaboravljaju moć prihvatanja i pohvale. Jedna moja klijentkinja rekla je nešto veoma mudro: „Ja sam direktor škole, ali ja sam, zapravo, dirigent, što mi je i obrazovanje. Tačno znam šta od koga mogu da očekujem. Ljudi u školi su različiti. Neko je tačan kao švajcarski sat, a neko kasni na posao, ali obavi sve zadatke i ostane duže. Prihvatila sam njihove različitosti i od svakog uzimam ono najbolje. Ja sam, zapravo, dirigent i posao dobro ide.”

I ja sam radila u školi, kao pedagog, i odlazila sam na časove i zapisivala ono što je dobro i fotografisala nastavni proces. Na kraju sam napravila prezentaciju primera dobre prakse i na sastanku je prikazala svim kolegama. To je izazvalo veliku radost kolega, koji su mi rekli: „Za dvadeset godina, koliko ovde radimo, niko nas nije pohvalio na ovakav način.”

Savremeni čovek ima potrebu, posebno na poslu, za strukturom i predvidivošću, a ne da radi prekovremeno bez kraja i konca. Kada radimo prekovremeno, za dvoje ili troje, onda nam privatni život dođe kao puki odmor od posla, te nemamo vremena ni za zabavu ni za igru, a i to su naše potrebe. Humor je zato uvek dobrodošao i na poslu.

Međutim, ako je posao previše rigidan, dosadan, ponavljajući i predvidiv – i ljudi postaju zamoreni njime.

Savremeni čovek ne beži od stresa. Stres u manjoj meri predstavlja neki izazov: učimo nešto novo na poslu, razvijamo svoje kompetencije, napredujemo.

Koliko se savremeni čovek na poslu oseća zaštićeno i sigurno? Danas veoma malo. Mnogi ljudi su na ugovoru, primorani da unapred potpišu blanko otkaz. Zato poslodavce ne treba da iznenadi kada izgube radnika. Jednostavno, ljudi teže sredinama gde se osećaju sigurno, te radije prihvataju manje plaćen, ali „siguran” posao.

Ljubav, negu i pažnju savremeni čovek dobija od bližnjih, ali bi i ta potreba mogla da se zadovolji prijatnom atmosferom na poslu. Ne zaboravimo: ljudi na poslu provode više vremena nego kod kuće. A ako na poslu provode isuviše vremena, ne treba da nas iznenađuje što se mnogi zaljubljuju i započinju veze, pa i paralelne, upravo na radnom mestu. Zato je važno da savremeni čovek ne zaboravi da nađe vremena za svog partnera/partnerku i da ima rituale razgovora i zajedničke večere, pijenje kafe ili čaja.

Svima nama se može desiti da usled privatnih problema budemo manje funkcionalni na poslu i važno nam je da naiđemo na saosećanje i razumevanje. A to se može desiti samo na radnom mestu gde se čovek oseća dovoljno sigurno da se poveri kolegama i nadređenima.

Savremeni čovek može u velikoj meri da zadovolji svoje potrebe na poslu, ako je radna sredina takva da razume, prihvata i uvažava ove potrebe. 

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Privatna arhiva, Unsplash/Eduardo Ramos