Šta ako imate posao iz snova, a šefa iz pakla?

Piše: Marica Stijepović, diplomirani psiholog i porodični terapeut,

https://psihobrlog.wordpress.com

Stara izreka u poslovnom svetu kaže da radnici ne napuštaju kompaniju, nego menadžera.

Jedno istraživanje pokazalo je da zaposleni menjaju poslove nezavisno od toga da li imaju dobrog ili lošeg menadžera. Istraživanje je sprovedeno na oko 700 zaposlenih u velikoj kompaniji koja se bavi informacionim tehnologijama, a ispitivano je konkretno njihovo zadovoljstvo menadžmentom kompanije. Neke od tvrdnji na koje su ispitanici odgovarali bile su – sa svojim šefom znam na čemu sam, ili moj šef razume moje potrebe i potrebe moga posla.

Nakon osamnaest meseci, intervjuisani su ispitanici koji su napustili kompaniju, njih 128. Rezultati su pokazali da je među zaposlenima koji su napustili kompaniju bio veliki broj onih koji su bili zadovoljni svojim šefovima. Štaviše, zaposleni koji su imali dobre menadžere čak su u većoj meri napuštali firmu, a jedno od objašnjenja je da su zaposleni uz dobre menadžere bolje učili posao, preuzimali veće odgovornosti pa samim tim bili i bolji kandidati za druge poslove sa, na primer, boljom platom.

Šta da radite ako imate posao iz snova, a šefa ‘’iz pakla’’?

Prvi korak je svakako da razmislite o tome šta je to što vi želite od menadžera, kao i koje to minimalne uslove želite od odnosa sa njim. Možda vaš šef i nije neodgovarajući, već se mimoilazite u potrebama – nekome je potreban direktivan, uključen menadžer, a nekom drugom šef koji će stajati po strani, pustiti zaposlene da rade svoj posao i biti im podrška. Kada preispitate sopstvene potrebe, definišite šta vam tačno kod vašeg menadžera smeta – same kvalifikacije „dobar“ i „loš“ često ne govore ništa, odnosno ne definišu problem na način na koji bi nam pomogao da ga rešimo.

Vinit Najar, uspešni poslovni čovek, autor knjige „Zaposleni na prvom mestu, a mušterije na drugom: kako okrenuti naopačke konvencionalni menadžment“ na svom blogu za Harvard Buisiness Review, navodi da postoje tri vrste menadžera koje bismo, sa stanovišta zaposlenih, mogli smatrati „lošim“, odnosno čiji menadžment loše utiče na produktivnost i zadovoljstvo zaposlenih. Najar je ovu ‘’tipologiju’’ izveo zdravorazumski iz sopstvenog bogatog iskustva u poslovnom svetu. Jedan od neadekvatnih tipova menadžera, tvrdi Najmar, jeste neodlučni šef – ovakvi tipovi menadžera nisu sposobni da donose odluke, bilo iz razloga potrebe za perfekcionizmom, ili zato što ih parališe osećaj nesigurnosti, ili zato što im jednostavno odgovara status quo. Zaposleni ne vole takve pretpostavljene, jer se greška može ispraviti, a sa neodlučnošću ne znaju šta da rade. S druge strane, postoji i nesigurni tip šefa: menadžeri bi trebalo da motivišu svoje zaposlene, a ne da se takmiče sa njima, međutim mnogi šefovi, kako kaže Najar, zapravo ne podstiču talente svojih zaposlenih zbog sopstvenih nesigurnosti. Tip šefa ‘’sveznalice’’ misli da sve zna, te da je jedini koga uopšte zanima uspeh, i stalno se hvali svojim prošlim uspesima i veruje da bi se bez njega sve raspalo. Da li vam nešto od navedenog zvuči poznato?

Najar daje neke preporuke kako se nositi sa svim ovim tipovima šefova. Jedan od glavnih saveta je: razgovarajte. Ponekad je menadžeru potrebno da ima ljude od poverenja sa kojima će razgovarati pre nego što se odluče. Recimo, ne treba čekati neodlučnog šefa da donese odluku, i umesto da ga ’’pritiskamo’’ da što pre donese odluku, korisnije je da ga uključimo u definisanje problema. Najar citira i Ajnštajna: kada imam nedelju dana da rešim naizgled nemoguć problem, provedem šest dana definišući ga, a sedmog dana rešenje postane očigledno. Psiholog Geri Klajn je izučavao način donošenja odluka kod vatrogasaca i medicinskog osoblja, koji često nemaju vremena da ‘’izvagaju’’ svoje odluke, te da oni isprobavaju jednu po jednu opciju dok ne pronađu onu koja zaista ‘’radi’’. Zapravo, oni unapređuju svoje veštine donošenja odluka tako da njihova prva opcija nije ‘’slučajna’’ već ona koja će najverovatnije doneti dobre rezultate. Velike odluke mogu da se ‘’razbiju’’ u više malih koraka – dakle, navesti šefa (ko je rekao da je lako?) da napravi prvi, mali korak, pa onda sledeći, i tako redom.

Sa nesigurnim menadžerima, nasuprot tome, potrebno je razumeti koren problema. Menadžeri su često pod većim pritiskom nego zaposleni: bez obzira na vrstu kompanije u kojoj radite, uvek postoje nezavršeni projekti, neisplaćena sredstva, rokovi, koji mogu činiti šefa anksioznim. Zato je važno ne reagovati agresivno već biti otvoren za saradnju. Imajte na umu da je nesigurnost često odraz nedostatka samopouzdanja, tako da je potrebno tražiti snage kod svog menadžera umesto da se osećamo ugroženo njegovim slabostima.

Što se tiče ‘’sveznalica’’, sa ovakvim šefovima potrebno je da im čak i svoje najbolje ideje prezentujete kao da su delimično nastale u saradnji sa njima, to jest da su oni ‘’izvukli’’ ono najbolje iz vas. Takođe, ‘’usmeravajte’’ šefovu energiju, s obzirom na to da vole da su stalno uključeni u nešto novo, s tim što je adekvatno da to ‘’novo’’ bude kreativna i produktivna ideja, od koje će cela firma profitirati.

U svakom slučaju, budite otvoreni sa svojim šefom. Ponekada su menadžeri anksiozni jer ‘’pretpostavljaju’’ neke skrivene namere, a jedini ‘’protivotrov’’ za ovo je poverenje, koje se gradi isključivo kroz otvorenost. Potrudite se da podelite što više informacija.

Možda će vam svi ovi saveti zvučati suvišno ili vas čak dodatno razbesneti; pomislićete da nije vaš posao da menjate loš menadžment, i da je to posao ‘’onih iznad’’ koji u svakoj firmi postoje. Međutim, ovakav pristup upravo je osvežavajući zato što isključuje poziciju bespomoćnosti i suočava zaposlene sa izborima koji su pred njima: ili čekajte da neko drugi ‘’sredi stvari’’ umesto vas ili se aktivno uključite u rešavanje problema, naročito ako volite svoj posao.

Izvor: BIZlife magazin

Foto: Pixabay