Odgledali smo Nolanovu Odiseju… i ostali bez reči
Prijateljsko upozorenje pre čitanja: Ovaj tekst nije klasičan spojler, ne brinite. Nećemo vam otkrivati ključne detalje radnje niti razrešenja, to je magija koju morate sami doživeti na najdramatičniji mogući način, onako Nolanovski. Ipak, ako spadate u onu grupu filmofila koji ne žele da znaju apsolutno ništa pre nego što se ugase bioskopski reflektori, preskočite ovaj tekst. Samo, molimo vas, poslušajte nas i obezbedite kartu što pre.
Za sve vas koji želite da se informišete, saznate šta donosi ovaj tročasovni spektakl, ili ste već izašli iz sale puni utisaka i tražite sagovornika za diskusiju – dobrodošli, ovo je tekst skrojen baš za vas!
Vau! Kakvo filmsko ostvarenje. Doslovno ne postoje reči koje mogu odmah, na prvu loptu, da prenesu ono što čovek oseća dok u mraku dvorane posmatra Nolanov najnoviji spektakl. Posle filmova kao što su Interstellar, Oppenheimer, trilogija The Dark Knight i Inception, mislili smo da je Nolan dostigao svoj autorski zenit. Međutim, sa „Odisejom“ on je svoju karijeru podigao na jedan potpuno novi nivo.
Ovo je bez sumnje vrhunac koji će se godinama analizirati i koji se već sada etablira kao jedno od najvećih bioskopskih ostvarenja u poslednjih nekoliko godina.
IMAX kao jedini pravi izbor
Hajde da odmah razjasnimo jednu tehničku, ali ključnu stvar, ovaj film morate da odgledate u IMAX formatu ako želite da osetite njegovu punu snagu. Nolan je poznat kao fanatik praktičnih efekata i analogne trake, ali ovim projektom je pomerio granice: „Odiseja“ je prvi dugometražni igrani film u istoriji koji je u potpunosti snimljen IMAX kamerama od 70mm.
Od remek-dela do kontroverze: Zašto ceo svet priča o Nolanovoj „Odiseji“
Svaki kadar prosto kipi od detalja. Bilo da gledate pustošenje olujnog mora, zastrašujuće mitske predele ili duboku intimnost i strah na licima protagonista, IMAX format vas bukvalno uvlači u ekran. Nolan i njegov verni direktor fotografije, Hojte van Hojtema, uspeli su da kreiraju vizuelne kompozicije koje deluju monumentalno, ali nikada ne gube ljudskost u svom fokusu.
Uloga života za Meta Dejmona
Glumačka postava je priča za sebe, ali na samom čelu stoji Met Dejmon kao Odisej. Iako iza sebe ima kultne uloge u filmovima kao što su Good Will Hunting, The Martian i The Departed, ono što je uradio u „Odiseji“ prevazilazi sve njegove dosadašnje domete. Dejmon je pružio neverovatno složenu, sirovu i duboko emotivnu rolu ratnika koji pati pod teretom sopstvenih grehova i čežnje za domom.
Njegova posvećenost ulozi bila je neverovatna. Gostujući u jednom podkastu Dejmon je izjavio da je završnu, emocionalno najrazorniju scenu pripremao i uvežbavao puna tri meseca. Taj trud se vidi u svakom njegovom pokretu i pogledu.
Pored njega, tu je i fantastični glumački ansambl:
En Hatavej donosi neverovatnu emotivnu snagu i tihu, dostojanstvenu patnju žene koja se godinama bori da sačuva dom i veru u povratak muža.
Tom Holand pruža iznenađujuće zrelu rolu uplašenog, ali hrabrog sina koji mora da odraste preko noći, iako moramo piznati, ovo nije njegova najbolja uloga.
Dok Robert Patinson još jednom pokazuje zašto je jedan od najboljih glumaca svoje generacije, prosto je fenomenalan.
Muzika koja ostavlja bez daha
Kada govorimo o Nolanovim filmovima, muzika je uvek ravnopravan lik. Svi znamo kakva remek-dela je za njega stvorio Hans Cimer u prošlosti. Međutim, legendarni kompozitor je dobio više nego dostojnog naslednika i ozbiljnog konkurenta u neverovatnom švedskom maestru Ludvigu Goransonu.
Goranson (koji je već nagrađen za rad na filmu Oppenheimer) za „Odiseju“ je kreirao partituru koja je prosto hipnotišuća. Muzička podloga kombinuje drevne, antičke i plemenske motive sa modernim, teškim elektronskim i orkestarskim zvucima. Ona ne prati samo radnju na ekranu; ona diktira puls publike, pojačava tenziju do neizdrživosti i daje filmu jednu mitsku, uzvišenu notu.
Mitologija kroz objektiv Kristofera Nolana
Naravno, nijedno veliko umetničko delo ne prolazi bez polemika. Trenutna niža ocena na pojedinim svetskim platformama uglavnom je posledica onih koji su očekivali doslovnu adaptaciju Homerovog epa. Zamera se to što se dosta detalja ne poklapa sa originalnim spisima, događaji, izbor glumaca, dijalozi…
Ali, ovaj film nije radio Homer – radio ga je Nolan. Homer je poslužio isključivo kao inspiracija koju je režiser prilagodio svom prepoznatljivom stilu: istraživanju memorije, krivice, identiteta i protoka vremena. On je mitologiju i aktere doradio i sagledao iz sopstvenog, zadivljujućeg ugla. Kada se film završi, gotovo niko u sali i ne pomišlja na te razlike, jer je efekat koji ostvarenje ostavlja na gledaoca nezaboravan. Možda postoje sitne narativne nesavršenosti, ali u filmu ove snage i ambicije, te sitnice su potpuno irelevantne. Ovo je nešto najbliže filmskom savršenstvu što smo imali prilike da vidimo u poslednjih deset godina.
„Odiseja“ Kristofera Nolana je trijumf čiste kreativnosti i tehnologije. To je film koji vas ostavlja bez daha, koji vas tera da razmišljate o pojmovima sudbine, rata i povratka kući dugo nakon što se upale svetla u sali.
Zato, ne čekajte da se ovaj film pojavi na striming servisima. Kupite kartu za najveće platno koje možete da pronađete, prepustite se zvucima i glumačkoj dominaciji i doživite film onako kako je jedino ispravno, kao nezaboravno vizuelno i duhovno putovanje.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZLife/Jovan Kragović
Foto: Generisana slika
