Od prodaje na pijaci do 400 osmišljenih igračaka: 37 godina zanata porodice iz Subotice

Počeli su 1989. godine, kada je novac bio tesan, a prva prodajna „radnja“ bio im je mali kamping-sto na pijaci. Danas porodica Lerinc iz Subotice u svojoj radionici pravi više od 400 proizvoda – od drvenih igračaka i Montessori materijala do pomagala za terapeute, slepe i slabovide. Za 37 godina menjali su tržišta, prolazili kroz krize, izvozili kamione robe u Nemačku, vraćali se malim serijama i ručnoj izradi, ali nisu odustali od ideje da igračka ne mora da bude ni skupa ni „pametna“ da bi bila vredna. Kockica Eco Toys danas je priča o porodičnom poslu koji je preživeo tri decenije promena i ostao veran zanatu, a možda uskoro dobije i treću generaciju.

Iza brenda Kockica Eco Toys stoji porodica Lerinc iz Subotice – Eržebet i Imre, i njihove ćerke Julija i Silvija.

Porodična ručna proizvodnja

„Sve je počelo 1989. godine, u dosta nezgodnom vremenu. Plate su bile veoma male, mama je radila u fabrici „Fafa Javor“ kao arhitekta, a tata u „Subozanu“ kao alatničar. Moja sestra Julija i ja tada smo bile male – ona je imala devet, a ja trinaest godina.
Roditelji su se dogovorili da moraju nešto dodatno da rade. Mama je počela ručno da skicira igračke na papiru, onako kako se tada radilo, bez kompjutera i programa. Stolarski zanat je već postojao u našoj porodici, jer je deda bio stolar i mnogo je radio sa tatom. Tata je čovek koji ume gotovo sve da napravi, osmisli kako bi nešto trebalo da funkcioniše i zatim to svojim rukama izvede“, počinje priču Silvija.

Mama je napustila  radno mesto i otvorila firmu. Izrada je počela na mašinama koje je njihov tata uglavnom sam napravio, a prodaja se odvijala na pijaci, na jednom malom kamping-stolu.

„Možete li da napravite…“

„Sećam se da su nas ljudi u početku obilazili kada bismo raspakovali robu. Vremenom su ipak počeli da prilaze i da pitaju: „Možete li da napravite ovo?“ ili „Da li biste mogli da uradite ono?“ Tako je firma počela zdravo i prirodno da raste. Pravili smo razne sitnice za kuhinju, držače za šolje, ubruse i salvete, ali i igračke – vozove, kolica sa kockama, nameštaj za lutke, kolevke, krevete i drvene kocke“, priča ona.

Oko 1995. godine sa pijace su ušli u Robnu kuću Centar, u samom centru Subotice. Tada je već bilo potrebno da proizvodi dobiju ambalažu i da ne budu samo izloženi u rinfuzi, već da izgledaju lepše i ozbiljnije.

„Kada sam završila školu, počela sam da radim u porodičnoj firmi. To su bila druga vremena – kada si bio zanatlija, bilo je normalno da nastaviš ono što radi porodica. Kada je Julija završila školu, i ona nam se pridružila. Usput smo gotovo svakog vikenda odlazili na vašare. Posle desetak godina Robna kuća Centar se zatvorila i morali smo da pređemo u butik. Svaka promena je na neki način bila za naše dobro i donela nam je razvoj. Od Grada Subotice dobili smo poslovni prostor kao predstavnici deficitarnog zanata, uz povoljnu zakupninu. Pre približno deset godina ta mogućnost je ukinuta, pa smo ponovo morali da se preselimo“, objašnjava ona.

Sada se njihova prodavnica ne nalazi u centru, već na ivici grada, u blizini radionice. Ipak, imaju dovoljno prostora za magacine i pakovanje, tako da im to za sada odgovara.

Ćerke preuzele posao

„Danas smo sestra i ja udate, imamo svoje porodice i druga prezimena, ali smo ostale deo iste porodične priče. U poslu nas je petoro, uz roditelje koji su sada u penziji, ali su i dalje uz nas. I Julija i ja imamo odraslu decu, tako da će ona, ukoliko budu želela da se bave ovim zanatom, predstavljati treću generaciju Kockice“, kaže.

Za ovih 37 godina promenilo se mnogo toga – i detinjstvo i igračke.

„Počeli smo sa petnaestak artikala, a danas imamo više od 400 različitih proizvoda koje izrađujemo u našoj maloj radionici

„Početkom 2000-ih tri godine smo radili za nemačko tržište. Svakog meseca smo izvozili skoro po kamion robe. Tada smo, kako ja kažem, malo „izgoreli“, jer smo mnogo radili, pomerali i prerađivali velike količine materijala, a zarada nam je bila veoma mala.
Ipak, iz tog iskustva ostalo je znanje. Naučili smo kako treba raditi za inostranstvo i evropsko tržište, kako se organizuje brza, a kvalitetna proizvodnja, kako se pravilno obrađuju i farbaju proizvodi i koliko je važna preciznost. U jednom periodu skoro cela ulica je imala posla. Jedan, drugi i treći komšija pomagali su nam u izradi. Kada su partneri iz Nemačke počeli dodatno da obaraju cenu, odlučili smo da prekinemo saradnju“, objašnjava Silvija.

Edukativni program

Tada su krenuli drugim putem – manje serije, ali mnogo više različitih proizvoda. Usput su stalno dolazile nove molbe: „Uradite ovo“, „Napravite ono“. Tako se i njihov asortiman širio prema stvarnim potrebama dece, roditelja, vaspitača i stručnjaka. Godine 2002. počeli su da izrađuju Montessori materijale u saradnji sa tadašnjim direktorom vrtića „Naša radost“. Od tada su razvili približno 140 različitih Montessori materijala.

„Pre petnaestak godina počeli smo da izrađujemo i Play terapijski komplet, koji  sadrži više od 270 različitih minijaturnih predmeta. Od 2011. godine naši proizvodi dobijaju različita priznanja, među kojima su „Dobra igračka“, „Igračka sa svrhom“ i priznanja za inkluzivne igračke. Izrađujemo materijale za slepe i slabovide osobe, psihologe, logopede, defektologe i druge stručnjake. Na inicijativu profesorke Gligorović sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu počeli smo da izrađujemo i materijale za procenu razvoja dece. Promenile su se i potrebe dece. Nekada smo pravili uglavnom klasične igračke, dok danas sve više razvijamo materijale za finu i grubu motoriku, pažnju, govor, senzornu stimulaciju, emocionalno izražavanje i stručni rad sa decom“, objašnjava naša sagovornica.

Detinjstvo nekad i sad

Današnja deca, smatra, često imaju previše igračaka i previše informacija. Kod kuće se ponekad ne igraju upravo zato što su preplavljena izborom.

„Kada čujem reklame o raznim „pametnim igračkama“, meni se, iskreno, digne kosa na glavi. Ne treba igračka da bude pametna. Dete treba da bude pametno, radoznalo i kreativno, da i u najjednostavnijem predmetu pokrene maštu i razmišljanje. Jedna drvena kocka može da bude kuća, automobil, kolač, telefon, most ili deo čitavog grada. Upravo zato jednostavna igračka može mnogo duže da zadrži pažnju – ne govori detetu tačno šta mora da radi, već mu ostavlja prostor da samo osmisli igru“, priča ona.

Porodica Lerinc proizvode i dalje ručno farba. Slike na različitim materijalima i interaktivnim tablama ručno su oslikane, kako bi bile lepe za oko i deci i odraslima. Na taj način svaki proizvod dobija nešto naše i nikada nije potpuno isti kao prethodni.
Masovna proizvodnja možda može da bude brža i jeftinija, ali se tada lako izgubi ono po čemu je zanatski proizvod poseban – ljudski dodir, mogućnost prilagođavanja, popravljanja i razgovora sa kupcem.

„Naše igračke nisu namenjene kratkotrajnom trendu i brzom bacanju. One su trajne. Mogu da se poprave, ponovo obrade ili prefarbaju. Mogu da se predaju mlađem detetu, vrtiću ili sledećoj generaciji. Nedavno su nas zvali iz jednog sela i rekli da su pre približno dvadeset godina kupili naše igračke. Sada su se, posle toliko vremena i korišćenja, istrošile, pa žele ponovo da ih kupe. Možda nije najbolje za posao kada proizvod traje dvadeset godina, ali je dobro za našu decu i prirodu da postoji nešto što se ne baca odmah i što ne ostavlja trag kao velika količina jeftine plastike“, pričaju.

Roditelji postaju sve informisaniji, ali istovremeno i dalje veoma često naručuju proizvode čije poreklo i sastav nisu dovoljno poznati. Postoji jedan sloj roditelja koji veoma pažljivo proverava od čega je igračka napravljena, kakve su boje korišćene, ko je proizvođač i da li postoji odgovarajuća dokumentacija. Njima su važni bezbednost, kvalitet, trajnost i poreklo proizvoda. Sa druge strane, veliki broj ljudi i dalje kupuje impulsivno, naročito preko velikih internet-platformi, jer su proizvodi jeftini i vizuelno privlačni.

Prošle godine sudodatno pojačali praćenje materijala, sertifikaciju, sledljivost i sistematizaciju proizvodnje. Kao proizvođači, moramo da znamo odakle materijal dolazi, koja boja je korišćena i kako je određeni proizvod izrađen. A mnoge igračke nastale su iz ličnih priča.

„Moja ćerka je u detinjstvu imala selektivni mutizam. Kod kuće je govorila normalno, dok u drugim situacijama nije mogla da govori. Kroz saradnju sa psiholozima i upoznavanje sa terapijom kroz igru shvatili smo koliko igra može da pomogne detetu da izrazi ono što rečima ne može. Iz te lične priče nastao je naš Play terapijski komplet, koji danas sadrži više od 270 ručno izrađenih elemenata i koristi se u stručnom radu. Sestrin sin je kao malo dete imao tešku povredu oka. Tokom njegovog lečenja upoznali smo stručnjake koji rade sa slepom i slabovidom decom. Iz tog iskustva i stručne saradnje nastali su naši Braille materijali i taktilne igračke.
To su za nas mnogo više od proizvoda. U njima postoje stvarna iskustva, teškoće i potrebe dece i njihovih porodica. Želimo da dete kroz naše igračke nauči da istražuje, da pokušava ponovo, da samo nešto osmisli i da veruje svojim rukama i svojoj mašti“, zaključuju.

Izvor: BIZLife/Gorica Mitrović

Foto: Kockica Toys