Ko čuva HR?
Ovaj tekst počeo sam da pišem baš ono veče kada je Beograd pogodilo jako nevreme. Poučen pričom mame, gasi bojler i ne diraj električne uređaje kada grmi, stao sam sa pisanjem i pomislio da li moja zgrada ima gromobran. I onda se sve skockalo, ono što sam hteo da napišem dobilo je suštinu. Svrha gromobrana na krovu zgrade je da stoji na vetrometini, apsorbuje milione volti i sprovede ih bezbedno u zemlju kako bi ljudi u njoj ostali netaknuti. Niko ne primećuje taj komad metala dok sija sunce i dok je sve u redu. Svi ga uzimaju zdravo za gotovo. Ali kada krene oluja, kada pritisak poraste i nebo se otvori, taj gromobran je jedino što sprečava da nastradamo.
Piše: Nikola Milosavljević, Senior HR Consultant/Managing Partner @ HR Fabrika
Ipak, problem sa gromobranima je što i oni imaju svoj limit. Ako udari previše gromova, a sistem nema dobro uzemljenje, instalacije pregorevaju. Zgrada ostaje nezaštićena. Tako je i sa kompanijama. Pre nekoliko meseci sedeo sam na kafi sa jednom HR direktorkom. Iskusna, pametna, jedna od onih osoba koje ulaze u prostoriju i vi prosto odmah znate da drže stvari pod kontrolom. Pričali smo o projektima, tržištu rada, implementaciji AI-a, budžetima za razvoj zaposlenih. O onim klasičnim, pomalo sterilnim temama koje danas iz nedelje u nedelju pune agende menadžmenta. U jednom trenutku sam zastao, sklonio telefon i pitao je jedno sasvim obično ljudsko pitanje: „Kako si?“
Nasmejala se.
Bila je to ona vrsta osmeha koju svi u biznisu dobro znamo. Osmeh koji služi kao fasada, koji zapravo znači da pravi odgovor nije baš za javnost.
„Iskreno?“, pogledala me je. „Umorna sam.“
Nije to bilo ono klasično – umorna sam od posla, treba mi odmor. To smo svi izgovorili hiljadu puta. Bilo je to nešto mnogo dublje. „Umorna sam od toga što svi u kompaniji imaju nekoga kome mogu da se obrate. A ja imam utisak da apsolutno svi dolaze isključivo kod mene.“
I tu me je pogodila jedna izuzetno surova misao. Godinama, na sav glas, pričamo o burnoutu zaposlenih. Pravimo strategije, uvodimo wellbeing programe, merimo nivoe stresa. Ali, ko u celoj toj priči priča o burnoutu onih ljudi čiji je posao da brinu o svim tim zaposlenima?
Da li neko zaista brine o HR-u?
Postoji jedna velika zabluda o HR-u koju korporativni svet uporno odbija da pusti. Ljudi i dalje misle da je HR funkcija koja se bavi ljudima. Nije. U savremenom načinu organizacije kompanija HR se, pre svega, bavi konfliktima između očekivanja.
Sa jedne strane stoji biznis. Biznis je mašina. Oni želi rezultate, i to odmah. Traži brže zapošljavanje, veću produktivnost, maksimalnu angažovanost, nultu fluktuaciju, savršene lidere, rezanje troškova i brzu transformaciju. Po mogućstvu, da sve to bude završeno do kraja ovog kvartala. Biznis priča jezikom Excel tabela i EBITDA marži.
Sa druge strane su zaposleni. Ljudi od krvi i mesa. Oni žele stabilnost u svetu koji se menja brže nego ikada u istoriji. Traže fleksibilnost, smisao u onome što rade, ravnotežu, psihološku sigurnost, empatiju i prostor da budu ljudi, a ne samo nečiji resurs na papiru.
I negde tačno između ta dva masivna, često suprotstavljena sveta, nalazi se HR funkcija.
Kao simultani prevodilac na sastanku dve strane koje apsolutno ne govore istim jezikom. Jedni traže surovu efikasnost. Drugi traže elementarnu empatiju. Jedni gledaju u brojke. Drugi gledaju kroz emocije. A HR, svakog dana, pokušava da objasni jednima one druge. I da pritom, nekako, ostane neutralan i normalan.
Emocionalni rad koji se ne vidi u KPI-jevima
Kada u menadžmentu pričamo o opterećenju na poslu, uglavnom mislimo na broj zadataka, rokove i KPI-jeve. Ali, postoji jedna specifična vrsta rada koja se ne nalazi ni u jednom opisu posla, a troši više energije nego bilo koji izveštaj. Emocionalni rad.
To je onaj nevidljivi teret koji HR nosi svakog dana. HR sluša ljude koji žele da daju otkaz jer su razočarani. HR stoji ispred ljudi koji su upravo dobili otkaz i čiji se svet tog trenutka ruši. HR sluša menadžere koji nemaju kapacitet da vode tim, ali imaju ogroman ego. HR sluša frustracije, strahove, pritužbe, nezadovoljstva i nesigurnosti.
I onda, nakon svega toga, od tog istog HR-a se očekuje da sledećeg jutra uđe na bord sastanak sa osmehom, pun entuzijazma, i prezentuje novu inicijativu o kulturi, angažovanosti i pozitivnom iskustvu zaposlenih i eventualno smisli zanimljiv tim bilding.
Jedna fantastična HR liderka mi je nedavno to savršeno opisala: „Nikola, meni najteže nije kada moram da otpustim nekoga. Najteže mi je kada pet minuta posle tog razgovora moram da uđem u drugu salu i održim motivacioni govor o tome koliko nam je važno da naši ljudi budu srećni.“
Brutalni emocionalni maraton
Da ovo nije samo moja opservacija, već sistemski alarm, jasno pokazuju brojke. Nedavno istraživanje koje je sproveo Workvivo otkrilo je zastrašujuću sliku stanja u našoj industriji: čak 98% HR profesionalaca prijavilo je da oseća sagorevanje na poslu, a skoro 80% njih je otvoreno priznalo da razmišlja o potpunom napuštanju profesije.
Zastanite na trenutak i pročitajte tu poslednju rečenicu ponovo. Ljudi zaduženi za rešavanje krize talenata su upravo oni koji najviše žele da daju otkaz. Najveći problem leži u tome što smo burnout u HR-u počeli da doživljavamo kao podrazumevano, normalno stanje.
Postoji ta toksična kultura herojstva koja se uvukla u našu profesiju. Kao da je znak kvaliteta koliko dugo možeš da držiš dah pod vodom bez pauze. Kao da je vrednost HR profesionalca direktno proporcionalna količini stresa koju može da podnese pre nego što pukne.
Nije. Izgoreo HR profesionalac nije dokaz posvećenosti kompaniji. To je isključivo znak da je sistem predugo ignorisao problem u sopstvenom dvorištu.
A ko sluša HR?
Ovo je pitanje koje sve češće postavljam na sastancima sa direktorima. Ako svi zaposleni u kompaniji imaju HR-a kome mogu da odu… koga ima HR? Ko sluša osobu koja svakog dana sluša sve ostale? Ko pruža pomoć onome od koga cela organizacija očekuje rešenje? Ko proverava kako je ona osoba koja po opisu posla proverava kako su svi drugi?
Istina je bolno jednostavna. Ne možete biti stabilan emocionalni oslonac celoj organizaciji ako nemate oslonac za sebe. Ne možete graditi i čuvati tuđi wellbeing dok se vaš sopstveni sistem raspada po šavovima. Ne možete sipati vodu iz prazne čaše. I ovo nije jeftin motivacioni citat za skupljanje lajkova. Ovo je danas jedan od najozbiljnijih poslovnih problema.
Kada izgori HR, ne gubite samo jednog radnika. Gubite arhitektu vaše kulture. Gubite lepak koji drži timove zajedno. Gubite osobu koja gasi male požare i rešava konflikte mesecima pre nego što postanu PR krize. Drugim rečima, gubite onaj vitalni organ sistema koji brižljivo održava sve ostale delove organizma. A kompanije koje ovu istinu ne razumeju, obično je shvate na najteži mogući način – tek kada bude prekasno.
Zato dragi lideri, direktori i vlasnici biznisa, imam jedno pitanje za vas. Sledeći put, kada budete sedeli u sali za sastanke i na dugačko i široko pričali o strategijama za čuvanje i motivaciju vaših ljudi… zapitajte se: Kako su danas oni ljudi koji čuvaju sve vas?
Izvor: BIZLife
Foto: Unsplash/Damian Zaleski
