"Kao što sam se popela na Kilimandžaro, tako ostvarujem i svoje ciljeve"

18/05/2023 | 13:18

„Kao što sam se popela na Kilimandžaro, tako ostvarujem i svoje ciljeve“

Ivana Blečić je magistar ekonomskih nauka, bivša profesionalna odbojkašica, NLP trener, HR direktor kompanije Merkur games, mama dva dečaka.

Uskoro izlazi iz štampe njena prva knjige “Sama među ljudima”.

U redovima koji slede, saznaćete više o tome šta njenom životu daje smisao, kako ostvariti zacrtane ciljeve, kako se popeti na Kilimandžaro i pobediti sebe.

Šta zapravo od ovoga sto smo naveli, ili nismo, te najvise profesionalno ispunjava?

Postoje stvari koje prožimaju svo moje profesionalno angažovanje, zajednički sadržalac svemu što radim i upravo su one i mog razlog i motiv za sve što pokrećem i postižem. Pre svega to je rad sa ljudima, moje najveće profesionalno priznaje jeste kada podržim pojedince na putu ličnog rasta i razvoja, kada ih osnažim da se vinu tamo gde ni slutili nisu da mogu stići. Takođe, uživam da stvaram efikasne, kreativne i otvorene timove koji zajedno prave čuda. Mene lično uvek inspirišu i učine da se krv uzburka novi projekti, prilika da nešto stvaram od početka, da se „prihvatim posla“ u kome moraju da se zasuču rukavi, ali je rezultat i te kako vidljiv i merljiv.

Kako si i na koji način spoznala šta je to što ustvari želis i kako ćes to da ostvariš? I na koji način si rešavala izazove i prepreke na putu ostvarivanja tih ciljeva?

Uvek iznova i iznova spoznajem šta želim, a kako vreme prolazi i ja sazrevam i menjam se, a samim tim i moje potrebe i težnje. Tako da sam ja zapravo u stalnom kontaktu sa sobom i preispitivanju šta je to što je moj smisao danas, a u skladu sa tim se vodim i postavljam svoje ciljeve. Kada je cilj stvarno moj, kad ga celim srcem osećam, kada je dovoljno inspirativan i veliki, onda sve ide lako. Ne vidim uvek jasno svaki korak i potez koji treba da povučem, ali idem napred.

Nešto slično doživela sam i na Kilimandžaru. Kada sam pitala vodiče zašto na uspon krećemo u ponoć, rekli su da se to radi namerno kada je noć, da ljudi ne vide šta ih sve čeka. Jer tada, kada vide silinu uspona i sve prepreke, odustaju. Kao što sam se popela na Kilimandžaro, tako ostvarujem i svoje ciljeve. Kada vrh jasno vidim i kad je veliki, krenem, a prepreke rešavam na samom putu.

Popela si se na vrh Kilimandžaro i snimila 6 epizoda za United Media i pisala putopis za Frankfurtske Vesti o tom neverovatnom putu, šta je to iskustvo predstavljalo za tebe?

Kilimandžaro je za mene bio veliko učenje, sjajna avantura, uživanje sa fenomenalnom ekipom ljudi. Kilimandžaro mi je dao priliku da se nazovem planinarkom, da pišem narative i scenario za TV emisiju, budem dopisnik Frankfurtskih Vesti. Potvrdio je ono u šta verujem i šta učim druge ljude, a to je da ne postoje granice, da nema nedostižnih vrhova kada nešto odlučimo i kada uložimo celog sebe u to. Kilimandžaro mi je u praksi potvrdio koliko je važno da uživamo u putovanju, a ne samo destinaciji, jer na vrhu se zadržavate svega par minuta, snažne emocije, nekoliko suza i par fotografija i mora se brzo nazad zbog manjka kiseonika. Zato je iskustvo priprema osam meseci, druženja, prepreka, uspona, padova jednako važno kao i sam vrh. Kako na Kilimandžaru, tako i u životu.

Sa druge strane, odustala si od penjanja na vrh Toubkal (4 160m) u Maroku. Ovaj podatak je bitan jer je važno poslati poruku da je nekad ok odustati, a ne stalno biti rob moranja. Kada je u redu reći sebi ok, ovo ne moram?

Oduvek sam bila ona koja ne odustaje, jer odustajanje je za slabiće, zar ne? Gurala sam tako sve što započnem, do samog kraja, i onda kada bih tokom puta možda shvatila da to niije to. Kada sam odustala na Visokom Atlasu, mislila sam osećaću se slabo, poraženo. Naprotiv osetila sam se baš jakom, jer potrebna je jednako velika snaga da kažemo NE onome što nam ne odgovara i u čemu ne uživamo.

U redu je odustati od poslova koji nas guše, toksičnih veza, hobija koji nam više ne prijju, navika koje nas više ne ispunjavaju…

Profesionalne obuke i treninge koje držiš predstavljaju jednu od tvojih vrednosti – da se konstantno usavršavaš i učiš? Odakle crpiš energiju? Kako se ne umoriš?

Celoživotno učenje je jedna od mojih vrhunskih vrednosti, a sa vrednostima nema šale. One nas prožimaju, daju nam snagu i motiv za sva naša činjenja. Kroz edukacije živim ovu svoju vrednost, učeći druge ja učim i o sebi, i tako se zajedno razvijamo i moji polaznici i ja. Ako bismo to gledali sa aspekta smisla, verujem je to moj mali skromni doprinos da ovaj svet učinimo boljiim mestom. Na taj način, radeći ono što volim i dajući doprinos i viši smisao onom što radim, moja energija se samo uvećava.

Biti lider, a ne menadžer je floskula koja se često koristi sada u biznisu, šta je po tebi odlika ili definicija istinskog lidera?

Lider je neko ko nas povede tamo gde ni sami nismo slutili da možemo stići. Neko ko nas svojim činjenjem i inspiracijom podstakne da u sebi prepoznamo talente i potencijale koje nismo ni znali da imamo.

Lider je neko ko nas inspiriše ličnim pripmerom, ko poziva na stalne promene i usavršavanja, neko ko izaziva status quo, i ko ima jasnu viziju željene budućnosti. Lider je neko ko zna i poštuje kakvo je bogatsvo i moć snaga pravog tima.

Pored svega sto smo naveli, napisala si i knjigu pesama „Sama medju ljudima“ koju si posvetila svojim sinovima. Šta te je inspirisalo da napišeš svoje prvo autorsko delo?

Knjiga “Sama među ljudima” je moj put od deteta do odraslog i nazad, jer nekada moramo porasti ponovo do deteta da bismo spoznali neke životne istine. Ona je čekala godinama da izađe na svetlost dana, pokušavala da se upakuje u poznate forme. Dok nisam od toga odustala i napravila nešto što verujem da do sada niste imali prilike da čitate – kombinaciju poezije, autobiografskih priča i edukativniih sadržaja. Nije tu u stvaranju bilo mnogo strategije, vodila sam se onim Heseovim: „Ta ja nisam hteo ništa drugo nego da proživim ono što je samo od sebe htelo da izađe iz mene…“ Knjiga je nadam se takva da će i mlađim generacijama vratiti ljubav prema poeziji, to je bila moja želja za moje sinove, otuda posveta njima. U knjizi se nalaze pesme i tekstovi prikupljene unazad 30 godina, i ona je moj svojevrsni lični opus.

U kom stihu ili pesmi si se najviše pronašla? Kad ih čitas, pomisliš u sebi – to je to, to sam zaista ja?

Na ovo pitanje mi je jako teško da odgovorim. Ja sam utkana u svakom stihu, svaki od njih opisuje moju višestrukost i deo je mene. Svaki je obeležio jedan deo mog puta i prikazuje po neki aspekt moje ličnosti. Ali ako bi negde ispod moje fotografije trebalo da se stavi neki opis, citat, volela bih da to bude: