Kako je Henri Ford uveo vikend i promenio način života
U proleće 1926. godine, dok je većina američkih radnika i dalje radila šest dana nedeljno, Henri Ford doneo je odluku koja će promeniti način na koji svet razume rad, slobodno vreme i produktivnost. Kompanija Ford Motor Company prešla je na petodnevnu radnu nedelju od 40 sati, uz zadržavanje plata radnika.
U to vreme takav potez delovao je gotovo nezamislivo. Rad u fabrikama početkom 20. veka bio je iscrpljujuć: desetočasovne smene, šest ili čak sedam dana nedeljno. Industrijska proizvodnja je rasla ogromnom brzinom, ali su radnici bili potrošna roba. Upravo u takvom sistemu Ford je prepoznao nešto što mnogi industrijalci nisu – umorni radnici nisu dobri ni za proizvodnju ni za potrošnju.
Nije bila samo humanizam – već i poslovna strategija
Iako se Ford često predstavlja kao vizionar koji je brinuo o radnicima, istorijski izvori pokazuju da je iza odluke stajala vrlo pragmatična ekonomska logika. Njegove fabrike su već početkom 1910-ih imale ogroman problem sa odlivom radne snage. Rad na pokretnoj traci bio je monoton i fizički težak, pa su radnici masovno davali otkaze.
Ford je već 1914. godine šokirao industriju kada je udvostručio dnevnice radnicima na pet dolara dnevno i skratio radno vreme na osam sati. Produktivnost je naglo porasla, a kompanija je lakše zadržavala kvalifikovane radnike.
Do 1926. godine Ford je otišao korak dalje. Njegova ideja bila je jednostavna: ako radnici imaju više slobodnog vremena, više će trošiti. A ako više troše, kupovaće i automobile koje proizvodi njegova kompanija. Istoričari ovaj model kasnije nazivaju „fordizam“ – sistem u kojem masovna proizvodnja zavisi od masovne potrošnje.
Ford je verovao da radnik ne sme biti samo proizvođač, već i potrošač. Vikend je tako postao ne samo vreme za odmor, već i temelj moderne potrošačke kulture: putovanja, sport, bioskopi, kupovina i porodični izlasci počeli su da se razvijaju upravo zahvaljujući slobodnim subotama i nedeljama.
Foto: Magnific/graphicsbox5102
Pritisak radničkih pokreta
Ipak, bilo bi netačno predstaviti Forda kao jedinog tvorca moderne radne nedelje. Borba za osmočasovno radno vreme trajala je decenijama pre njegove odluke. Radnički sindikati u SAD i Evropi još u 19. veku organizovali su štrajkove i proteste tražeći pravilo: „osam sati rada, osam sati odmora i osam sati sna“.
Posle Prvog svetskog rata došlo je do talasa masovnih štrajkova u Americi. Radnici više nisu bili spremni da prihvate stare uslove rada. Ford je delimično reagovao i na te društvene pritiske, shvatajući da bi bolji uslovi mogli sprečiti nezadovoljstvo i jačanje sindikalnog organizovanja.
Istoričari zato naglašavaju da je petodnevna radna nedelja bila rezultat i radničke borbe i interesa krupnog kapitala. Ford je bio dovoljno pametan da shvati da kraće radno vreme ne mora značiti manji profit. Naprotiv, produktivnost je u njegovim fabrikama nastavila da raste.
Ko su milijarderi koji su se obogatili nakon 40. godine i šta možemo naučiti od njih
Nasleđe koje traje i danas
Odluka kompanije Ford Motor Company brzo je uticala i na druge industrije. Tokom narednih decenija petodnevna radna nedelja postala je standard u Sjedinjenim Državama, a zatim i širom sveta. Američki zakon je tek 1940. godine formalno učvrstio 40-časovnu radnu nedelju kroz Zakon o poštenim uslovima rada.
Danas, skoro sto godina kasnije, svet ponovo raspravlja o radnom vremenu – ovoga puta o četvorodnevnoj radnoj nedelji. Ironija je u tome što su argumenti vrlo slični onima koje je Ford koristio 1926: manje sati ne mora da znači manju produktivnost.
Istorija tako pokazuje da je jedna od najvećih promena u modernom radu nastala onda kada je industrija prvi put shvatila da čovek nije mašina i da odmor ponekad može biti najisplativija investicija.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.
Izvor: BIZLife
Foto: Magnific/graphicsbox5102/kriserdmann
