Državni vrh bojkotovao svečanost u Narodnom pozorištu

 Piše: Milenko Vasović

Liči na udruženi poduhvat, na direktivu – samo se ne može reći da je slučajno što na proslavi 150 godina od osnivanja Narodnog pozorišta ne beše premijerke, ni predsednika, ni gradonačelnika. Ni one dame što je tabloidi kandiduju za ministarku kulture. Nikoga.

Nije u Beogradu ovog 22. novembra bilo važnijeg događaja. Ni kulturnog ni političkog. Razumele su to diplomate koje su došle na veliki jubilej, razumela je i publika. Samo nisu razumeli oni koji su po dužnosti morali.

Ima u Srbiji i starijih pozorišta od Narodnog  ali nema ni većeg ni značajnijeg. Neka mi oprosti Matica srpska i ostali ali takav rang još samo imaju  Narodna biblioteka i Narodni muzej. To su nacionalne svetinje.

Mnoge zemlje bi se ponosile tim jubilejom. Na primer, naše komšije Bugari su četiri decenije kasnije formirali nacionalni teatar. Hrvatsko narodno kazališe je otvoreno 28 godina posle Narodnog u Beogradu. Lično je na otvaranje došao car Franjo Josif . Zato što su vladari shvatali značaj umetnosti, a  pozorište je sublimacija mnogih, plus život.

Pa i nepismeni knjaz Miloš je pomagao teatar i išao na predstave. Da je kojim slučajem poživeo on bi došao i na 150 godina Narodnog. Ne bih se kladio da nije bio. A izostali Brnabić, Vučić, Gojković, Radojičić.

Narodnog pozoršte nema bez glumaca, bez publike i bez države. Sve ostalo može da se nabavi, iznajmi, ali ovo troje, hm. U Beogradu očigledno postoje publika i glumci. A država? Biće da su u pravu oni koji kažu da je ovo samo prostor.

Kao da čujem glas da ovo četvoro nisu država. Jesu, oni je reprezentuju i pokazuju kakva je Srbija. Kakav je odnos prema nečemu. Pre nekoliko meseci bila je godišnjica Vojnog muzeja, predsednik nije došao ali je poslao svog izaslanika. Iako je tu bio i resorni ministar. Zna se red.

Nema mesta gde predsednik i svita mu ne stignu, kad hoće. Samo dan ranije videli smo kako je bio na  otvaranju fabrike čarapa. Dakle u čaraparu može, a na 150 godina Narodnog ne. Pa, šta je važnije?

Dobro, bio je ministar kulture, naopako da i on nije došao. Naći će se pametnjaković da kaže kako možda ove ljude niko nije ni zvao. Ta mogućnost je isključena. Ovde je reč o nečem drugom.

O bojkotu, o osveti glumcima i svim zaposlenim koji su se ujedinili i pod pretnjom štrajka oterali vladinog večitog upravnika. Morao je da abdicira tri dana pre jubileja. Kapitulacija moći pred jedinstvom zaposlenih iz Narodnog nije mogla proći nekažnjeno.

I zato nisu došli ni Brnabić ni Vučić ni Gojković. Ni onaj što ga zovu gradonačelnik. Time su jasno poručili šta misle o svakom ko im se usprotivi, šta misle o nacionalnim institucijama, šta o kulturi, šat o tradiciji, knjazu Mihailu, o stotinama hiljada pozorišnih gledalaca. I o Srbiji uopšte.

A kada je pre šest godina Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu proslavilo vek i po postojanja na svečanosti je bio i predsednik vojvođanske vlade. Toliko.

Izvor: BIZLife