Reflektor dobija svoju adresu: „Nezavisnost je i pitanje da li imaš gde da kažeš ono što misliš“

Trinaest godina igrali su gde god je bilo mesta za njihovu predstavu – u Beogradu, širom Srbije i regiona. Napravili su 20 predstava i odigrali ih više od 600 puta, bez sopstvene adrese i zgrade koju bi mogli da nazovu svojom. A onda su shvatili paradoks: upravo zato što su mogli da igraju bilo gde, sve češće nisu imali gde da igraju. Tako je nastala ideja o REFLEKTOR SPACE-u, novom prostoru nezavisne kulture u nekadašnjoj zgradi Srboleka.

O tome zašto je Reflektoru danas potreban sopstveni prostor, šta bi u njemu trebalo da se događa i zašto pozorište ne vide kao mesto na kojem se priča završava aplauzom, razgovarali smo sa Vojkanom Arsićem, izvršnim direktorom Centra E8 i jednim od osnivača Reflektor teatra.

Zašto ste odlučili da baš sada napravite svoj prostor, umesto da nastavite da radite kao putujuće pozorište koje može da igra praktično bilo gde?

Mi smo dugo bili vrlo ponosni na to što nemamo svoju zgradu. Govorili smo da Reflektor nije prostor, nego ljudi i ideje, i zamišljali sebe kao pozorište koje može da stane u kombi i igra bilo gde. I to je zaista funkcionisalo. Za trinaest godina napravili smo dvadeset predstava i odigrali ih više od 600 puta, u Beogradu, širom Srbije i regiona.

Problem je što smo od toga da možemo da igramo bilo gde došli do toga da sve češće nemamo gde da igramo. Prostori nezavisne kulture nestaju, postojeći su preopterećeni, a okolnosti u kojima rade organizacije civilnog društva i nezavisna kultura postaju sve nesigurnije.

I onda smo uradili nešto što možda na prvi pogled nije naročito racionalno: u trenutku velike nesigurnosti odlučili smo da napravimo nešto trajnije. Ali upravo u toj nesigurnosti odluka ima smisla. Nezavisnost nije samo pitanje toga šta smeš da kažeš. Nezavisnost je i pitanje toga da li imaš gde to da kažeš.

REFLEKTOR SPACE je zato mnogo više od odluke da Reflektor konačno dobije svoju adresu. To je pokušaj da napravimo infrastrukturu koja će nam dati više slobode, sigurnosti i mogućnosti da sami odlučujemo o tome šta je važno da bude na sceni.

Foto: Privatna arhiva

Nekadašnja zgrada Srboleka sada dobija potpuno novu funkciju. Koliko vam je važna simbolika toga da prostor koji je nekada „lečio“ ljude sada postaje mesto na kojem će pozorište pokušavati da menja društvo?

Voleo bih da kažem da smo sve to genijalno smislili, ali nismo. Prvo smo pronašli prostor koji nam odgovara, a tek onda počeli da otkrivamo njegove slojeve. I možda mi je baš zato ta simbolika danas toliko draga.

Srbolek je nekada proizvodio lekove. Mi ne mislimo da pozorište može da izleči društvo – bilo bi prilično pretenciozno da to kažemo – ali verujem da može da dijagnostikuje neke njegove bolesti.

Reflektor se oduvek bavio stvarima koje nas uznemiravaju: nasiljem, nacionalizmom, položajem žena, pravima LGBTIQ+ zajednice, medijima, demokratijom, ekstremizmom. Bavimo se temama koje nas „kontaminiraju“ i mislim da to dobro opisuje naš rad.

Zato mi je lepo što ćemo biti baš tamo. Na poslednjem spratu nekadašnje fabrike lekova pravimo prostor u kojem ćemo pokušavati da razumemo od čega danas boluje društvo u kojem živimo.

Ne obećavamo terapiju. Ali obećavamo da nećemo ignorisati simptome.

Zašto je Beogradu danas potreban jedan ovakav prostor i šta Reflektor Space može da donese gradu što trenutno nedostaje?

Beogradu verovatno ne nedostaje još jedna sala koja može da se iznajmi na sat. Takvih prostora ima dosta.

Nedostaju mu mesta sa stavom.

Mislim da to posebno osećamo danas. Srbija već dugo prolazi kroz ozbiljnu političku i društvenu krizu, ali su poslednjih godina podele postale još dublje, institucije slabije, a prostor za kritičko mišljenje sve uži. Istovremeno gledamo jednu novu generaciju mladih ljudi koja vrlo jasno pokazuje da želi da učestvuje u društvu, da razgovara o njemu i da ga menja.

Takvim ljudima su potrebna mesta na kojima mogu da se sretnu.

Mesta na kojima možeš da pogledaš predstavu, ali i da ostaneš posle nje. Da se ne slažeš. Da razgovaraš. Da organizuješ debatu, radionicu, koncert, projekciju, konferenciju ili sastanak. Da se sretnu umetnici, aktivisti, novinari, mladi ljudi, kompanije i publika koji inače možda ne bi završili u istoj prostoriji.

Zato mislim da danas nije dovoljno samo braniti ono malo nezavisnih prostora koji su ostali. Moramo da stvaramo nove.

Foto: Privatna arhiva

Šta konkretno znači „Gradimo pozorište zajedno“ – na koje sve načine građani, umetnici i kompanije mogu da budu deo ove priče?

Kada smo izračunali koliko košta da 365 kvadrata praznog industrijskog prostora pretvorimo u funkcionalno pozorište, imali smo dve mogućnosti: da se uplašimo, kažemo da je to preveliko za nas i odustanemo ili da kažemo – dobro, hajde da vidimo kako ćemo ovo da napravimo.

Mi smo odlučili ovo drugo. A nije toliko teško upustiti se u ovakvu stvar kada si deo tima kakav je naš. Minja, Jovan, Marina, Tijana, Nemanja, Darko i svi drugi ljudi sa kojima godinama radimo. Niko od nas tada nije imao odgovor na pitanje kako ćemo nabaviti za 100 dana sve što nam je potrebno za 365 kvadrata. Ali smo znali da nećemo odustati samo zato što taj odgovor nismo imali.

I tu je zapravo nastala kampanja „Gradimo pozorište zajedno“. Ako mi sami nemamo sve resurse da napravimo ovakav prostor, hajde da otvorimo proces i pozovemo ljude da ga naprave sa nama.

Neko može da donira 1.000 dinara. Neko može da kupi stolicu za 200 evra i njegovo ime će pisati na njoj. Kompanija može da nam pokloni materijal, opremu ili uslugu. Majstor može da pokloni svoj rad. Neko možda ne može ništa od toga, ali može da nas poveže sa osobom ili kompanijom koja može da pomogne. I deljenje naše priče za nas jeste podrška.

Posebno mi je zanimljivo kako su reagovale kompanije. Ne prilazimo im samo sa pitanjem „koliko novca možete da nam date?“, nego pitamo: šta vi najbolje radite i želite li da to postane deo ovog prostora?

Zato „Gradimo pozorište zajedno“ nije samo ime fundraising kampanje. Voleo bih da kada otvorimo vrata postoje stotine ljudi i kompanija koji mogu da pogledaju neki deo Reflektora i kažu: „I ja sam pomogao da ovo postoji.“

Kako zamišljate život ovog prostora kada se otvore vrata – ko će u njega dolaziti i zbog čega?

Ne želimo da napravimo prostor koji živi samo onda kada se u njemu igra predstava. Ideja REFLEKTOR SPACE-a od početka je da bude otvorena kuća – mesto u kojem se tokom celog dana nešto dešava i u kojem ima razloga da boraviš i kada nisi došao na konkretan program.

Naravno, Reflektor će tu igrati svoje predstave, ZOOMER i UNMUTED će imati svoj studio, Centar E8 će organizovati svoje programe. Ali je podjednako važno šta će u taj prostor doneti drugi ljudi. Želimo da svoje mesto kod nas pronađu druge nezavisne trupe i umetnici, organizacije civilnog društva, mediji, inicijative, kompanije, festivali, muzičari, ljudi koji imaju dobru ideju za nešto što nama još nije palo na pamet.

Voleo bih da se tu sreću svetovi koji se inače ne sreću često – kultura i biznis, aktivizam i zabava, umetnici i ljudi koji možda nikada nisu kročili u nezavisno pozorište.

Za mene će pravi uspeh biti kada neko kaže: „Vidimo se u Reflektoru“, a da više ne mora da objašnjava da li misli na predstavu, koncert, razgovor, sastanak ili piće.

Foto: Privatna arhiva

Šta za vas znači ideja da se pozorište ne završava predstavom, već da može da bude mesto susreta, razgovora i pokretanja promena?

Mi zapravo tako pravimo pozorište od početka.

Muškarčine nisu nastale tako što je neko napisao dramu pa smo je postavili na scenu. Nastale su iz višemesečnog rada sa grupom mladića i razgovora o tome šta znači biti muškarac u ovom društvu. Sličan princip kasnije smo koristili u radu na Devojčicama, Ustavu i drugim predstavama.

Aplauz nikada nije kraj predstave. Mnogo me više zanima šta se dogodi posle aplauza.

Da li će neko promeniti mišljenje? Da li će postaviti pitanje koje ranije nije postavljao? Da li će upoznati nekoga sa kim će sutra nešto napraviti? Da li će se organizovati?

Posebno danas, kada živimo u društvu u kojem se ljudi sve češće svode na tabore i etikete, mislim da nam očajnički nedostaju mesta na kojima možemo da budemo zajedno čak i kada se ne slažemo.

Kako planirate da Reflektor Space dugoročno bude finansijski održiv i koliko je za to važna podrška kompanija i zajednice?

Ovo mi je možda najvažnije pitanje jer o održivosti u kulturi i civilnom društvu često govorimo kao da je nepristojno pričati o novcu. A nije. Ako ne pričamo o novcu, vrlo brzo nećemo imati ni umetnost o kojoj ćemo pričati.

Civilno društvo je trenutno u ozbiljnoj krizi, ne samo u Srbiji nego globalno. Odluke velikih donatora, pre svega dramatične promene američke razvojne pomoći, praktično su preko noći promenile način na koji funkcioniše čitav sektor. Istovremeno se menjaju prioriteti i u Evropi. Mislim da bi bilo pogrešno da se pravimo da će se stvari jednostavno vratiti na staro. Moramo da tražimo nove modele, diversifikujemo izvore prihoda i budemo manje zavisni od bilo kog pojedinačnog izvora finansiranja.

REFLEKTOR SPACE je i deo tog odgovora. Model namerno pravimo tako da imamo različite izvore prihoda: ulaznice, bar, događaje, studio i produkcijske usluge, saradnju sa kompanijama, individualne donacije, međunarodne projekte i fondacije.

Neke stvari će zarađivati novac upravo zato da druge ne bi morale.

Predstava koja nam je važna ne mora da bude tržišno isplativa. Program za mlade ne mora da zaradi ni dinar. Ali ako prostor prihoduje iz više različitih aktivnosti, onda možemo sebi da dozvolimo da pravimo i stvari čija se vrednost ne meri time koliko su novca donele.

I zato su nam kompanije važne na dva nivoa. Sada su nam potrebne kao partneri da zajedno završimo prostor, ali dugoročno želimo da sa njima gradimo odnose koji nisu samo klasično sponzorstvo. Mislim da postoji mnogo prostora da se poslovni sektor, kultura i civilno društvo sretnu oko stvari koje su svima važne, a da pritom svako ostane ono što jeste.

Ako zamislimo Reflektor Space za pet godina, šta biste voleli da kažete da se zahvaljujući ovom prostoru promenilo?

Voleo bih, pre svega, da za pet godina više niko ne govori o REFLEKTOR SPACE-u kao o „novom prostoru“.

Da postoje ljudi koji su tamo pogledali svoju prvu predstavu, napravili svoj prvi rad, snimili prvi podkast, upoznali budućeg saradnika, pokrenuli neku inicijativu ili se samo mnogo dobro proveli.

Voleo bih da neke od stvari po kojima će Reflektor tada biti poznat danas uopšte ne možemo da predvidimo. To bi mi zapravo bio najbolji dokaz da je prostor uspeo – da je počeo da proizvodi ideje koje mi nismo unapred isplanirali.

Naravno, voleo bih i da za pet godina možemo da kažemo da ovakav model funkcioniše i da Reflektor može dugoročno da živi na taj način. Cilj je da napravimo mesto iz kojeg će stalno nastajati nešto novo.

Izvor: BIZLife

Foto: Privatna arhiva