Zašto tradicionalni modeli edukacije više ne važe za mlade lidere?
Kada sam videla listu „30 ispod 30”, prva pomisao nije bila o pojedinačnim imenima. Bila je o pritisku koji takvo priznanje nosi sa sobom – ideji da sve mora da se postigne do tridesete, kao da je ceo život organizovan kao sprint. To jeste pritisak. Ali je, isto tako, i realnost jedne generacije koja donosi odluke brže nego ijedna pre nje, a kojoj je za to ostalo manje vremena za učenje nego što je imala generacija naših roditelja.
Piše: Katarina Krstić, rediteljka i osnivač video biznis platforme KATARZA
Zato mi je važno da, pre svega, pohvalim BIZLife za ovu inicijativu. „30 ispod 30” nije samo popis uspešnih mladih ljudi. Ova akcija ide korak dalje – mapira način razmišljanja jedne generacije i, što je još važnije, prihvata njene stavove kao ravnopravne, ne kao fusnotu uz stavove starijih. To je retkost. I to zaslužuje zahvalnost, ne samo pažnju.
Iz tog ambijenta – brzih odluka i kratkog vremena za pripremu – sve više mladih upušta se u preduzetničke vode. Retko ko ih na tom putu sačeka sa uputstvom. Kreću sami, uče u hodu i, tek što zakorače, shvate da im nedostaje čitav niz veština koje, jednostavno, nisu stigli da usvoje – prodaja, finansije, vođenje tima koji tek treba da izgrade.
KATARZA je nastala tačno iz te praznine i potrebe generacije „30 ispod 30”.
Nismo krenuli od pretpostavke da znamo kako mladi preduzetnici uče. Krenuli smo od sebe – jer tim KATARZE čini generacija mladih 23‒30 godina. Krenuli smo od činjenice da najčešće naša generacija stupa na taj put preduzetništva. Prepušteni sami sebi, tek tada shvatimo koliko nam veština zapravo nedostaje. Ne treba nam još jedan kurs od tri meseca – treba nam mesto gde su odgovori već skupljeni, spremni da se primene onog trenutka kada zatrebaju. Zato smo napravili KATARZU – da skupimo što više odgovora na jedno mesto, u realnom vremenu, zajedno sa stručnjacima sa kojima kreiramo sadržaj.
Generacije pre nas učile su zanat od onih koji su ga već savladali, korak po korak, sa vremenom kao saveznikom. Mladi preduzetnik danas nema taj luksuz. Uči od svakog ko ima odgovor – bilo da je stariji ili mlađi, mentor ili vršnjak, sve dok je odgovor tačan i brz. Roditelji i dalje prenose deci ono što nose vreme i iskustvo, što ostaje neprikosnoveno. Ali sada, istovremeno, direktori pitaju mlađe kolege šta je veštačka inteligencija i kako je koristiti u poslu. Nije to znak da starija generacija zaostaje – znak je da mlađi žive prirodno u vremenu koje se drugima tek predstavlja kao novost i da to znanje dele bez zadrške, jer nemaju vremena da čekaju red. Učenje je prestalo da bude ulica sa jednosmernim saobraćajem, baš zato što ni preduzetnički put danas više nije linearan.
Ista ta žurba oblikuje i format u kom mladi žele da se edukuju i rastu. Kada vodiš biznis i istovremeno učiš kako da ga vodiš, gubiš strpljenje za edukaciju koja te vodi kroz šest meseci teorije da bi stigla do jedne rečenice koja ti zaista treba. Mladi preduzetnik ne odbacuje znanje – odbacuje format koji ga sporo isporučuje, jer sporost sebi ne može da priušti. Traži konkretno: situaciju, problem, rešenje. Kao što u montaži filma ne gledaš svaki snimljeni metar trake, nego biraš kadar koji nosi značenje, tako i on bira informaciju koja nosi primenu. Sve ostalo je šum – luksuz za koji nema vremena.
Iz te žurbe rađa se i novi kriterijum poverenja. Kada nemaš vremena da proveravaš svakog ko ti nudi savet, autoritet više ne postaje onaj sa najdužom biografijom. Autoritet postaje onaj koji ume da ti se obrati unutar prostora u kojem već provodiš vreme, jezikom koji razumeš, bez potrebe da mu prevodiš poruku. Stručnost bez tog umeća ostaje zarobljena u fioci – vredna, ali nevidljiva, beskorisna nekome ko trči.
Svaki snimljeni sadržaj na KATARZI u neku ruku je eksperiment – da li ovaj format nosi poruku bolje od prethodnog, da li je ovih devedeset sekundi vrednije od prethodnih deset minuta. Ne pravimo kurseve. Pravimo prostor u kojem se znanje isporučuje onako kako ova generacija stvarno prima informacije – direktno, konkretno, u kadru koji ne troši vreme na uvod, jer ga preduzetnik u sprintu, jednostavno, nema.
Možda je to i najveći paradoks ove liste „30 ispod 30”. Ne slavimo mlade zato što su preskočili red čekanja. Slavimo ih zato što su, trčeći, prvi primetili da je red čekanja promenio dužinu – i da neko mora da režira taj novi scenario, umesto da čeka da mu ga neko drugi napiše.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZLife magazin
Foto: Simo Iljić
