Zašto se mladi danas osećaju sve usamljenije?

Na prvi pogled, generacija koja odrasta uz pametne telefone, društvene mreže i mogućnost da bude u kontaktu sa stotinama ljudi nikada nije bila povezanija. Ipak, nova istraživanja pokazuju paradoks: mladi su istovremeno sve izolovaniji i sve manje zadovoljni svojim odnosima sa drugima.

Jedno od najnovijih istraživanja, koje je početkom septembra objavio britanski Institut za istraživanje javnih politika (IPPR), pokazalo je da svaki dvadeseti mladi čovek u Engleskoj, uzrasta od 11 do 24 godine, kaže da nema nijednog bliskog prijatelja. Pre nešto više od deset godina taj odnos bio je jedan prema 100.

Istovremeno, među mladima od 16 do 21 godine smanjen je i broj onih koji imaju najmanje tri bliska prijatelja. Dok je između 2012. i 2014. takvih bilo 85 odsto, u periodu od 2023. do 2025. godine procenat je pao na 72 odsto. IPPR upozorava da se ne radi samo o tome da mladi imaju manje kontakata, već i o promeni kvaliteta njihovih odnosa.

Problem nije samo u društvenim mrežama

Kada se govori o usamljenosti mladih, društvene mreže često se predstavljaju kao glavni krivac. Međutim, slika je složenija.

IPPR u svom najnovijem istraživanju navodi čitav niz faktora koji doprinose osećaju izolovanosti – od posledica pandemije i pritiska savremenog odrastanja do smanjenja broja prostora i sadržaja namenjenih mladima.

Nije dovoljno reći mladima da „spuste telefon“. Ako nakon toga nemaju gde da odu, sa kim da se druže ili aktivnosti u kojima mogu da upoznaju nove ljude, problem neće nestati.

Britanska vlada je u svom izveštaju „Youth Matters: State of the Nation“, zasnovanom na istraživanju više od 14.000 mladih, takođe ukazala na rastuću socijalnu izolaciju i smanjenje broja dostupnih omladinskih prostora. U izveštaju se navodi da su pandemija, ekonomski pritisci i život u stalno povezanom digitalnom okruženju dodatno oblikovali iskustvo odrastanja današnje generacije.

Koliko društvene mreže utiču na porodične odnose? Studija donosi odgovor

Prijateljstva se uče mnogo ranije

Veština sklapanja i održavanja prijateljstava ne pojavljuje se odjednom u tinejdžerskim godinama. Ona počinje da se razvija još u detinjstvu.

Čekanje na red, deljenje igračaka, dogovaranje, prihvatanje da ne možemo uvek da bude po našem, rešavanje sukoba i izvinjavanje kada pogrešimo – sve su to male svakodnevne situacije kroz koje deca uče kako funkcionišu odnosi sa drugim ljudima.

Tu roditelji imaju važnu ulogu, ali ona ne podrazumeva rešavanje svakog problema umesto deteta.

Ako se dete posvađa sa drugarom, roditeljska reakcija često je da odmah utvrdi ko je kriv, pozove drugog roditelja ili pokuša da popravi situaciju. U nekim slučajevima takva intervencija jeste neophodna, posebno kada postoji nasilje, maltretiranje ili sistematsko isključivanje.

Nije svaki konflikt znak da odrasli treba da preuzmu situaciju.

Deci je potrebno iskustvo i u tome da budu odbijena, da pregovaraju, naprave kompromis i pokušaju ponovo. Upravo kroz takve situacije postepeno razvijaju socijalne veštine koje će im kasnije biti potrebne u prijateljstvima, partnerskim odnosima, na fakultetu i poslu.

Kada komunikacija postane digitalna

Još jedan problem savremenog odrastanja jeste to što se veliki deo komunikacije preselio na ekrane.

Tinejdžer danas može da bude u nekoliko grupnih četova, da svakodnevno razmenjuje poruke i da prati stotine ljudi na društvenim mrežama, a da se istovremeno oseća usamljeno.

To ne znači da je svaka digitalna komunikacija loša. Za mnoge mlade društvene mreže predstavljaju važan način održavanja prijateljstava. Problem nastaje kada online kontakt postane zamena za gotovo svaki oblik neposrednog druženja.

Prilaženje nekome koga ne poznajemo, razgovor uživo, čitanje neverbalnih znakova, rešavanje neprijatne situacije ili jednostavno provođenje vremena sa nekim bez stalnog gledanja u telefon i dalje su veštine koje se razvijaju prvenstveno kroz iskustvo.

To potvrđuju i rezultati britanskog istraživanja sprovedenog 2026. godine na 309 porodica sa tinejdžerima uzrasta od 13 do 17 godina. Učesnici su tokom jednomesečnog eksperimenta imali različita ograničenja korišćenja društvenih mreža. Mnogi su prijavili bolji san, raspoloženje, koncentraciju i više vremena za porodicu, ali su pojedini tinejdžeri istovremeno osećali veću izolovanost kada su njihovi vršnjaci i dalje koristili društvene mreže bez ograničenja.

Važna poruka ovog istraživanja jeste da samo tehničko ograničavanje telefona nije dovoljno. Mladi moraju da imaju alternativu – sportske klubove, aktivnosti, druženja i bezbedne prostore u kojima mogu da provode vreme.

Usamljenost nije isto što i biti sam

Važno je napraviti razliku između samoće i usamljenosti.

Dete ili tinejdžer može povremeno želeti da bude sam, da provede odmor bez društva ili da se povuče u svoju sobu, a da se zbog toga ne oseća loše. Usamljenost nastaje kada osoba oseća da joj nedostaje bliska povezanost sa drugima i da nema odnose kakve želi.

Zato roditelji ne bi trebalo automatski da paniče ako dete kaže da je neki dan provelo samo. Mnogo je važnije pitati kako se zbog toga osećalo.

Umesto insistiranja na pitanju „S kim si se danas družio?“, razgovor može početi mnogo jednostavnije: „Kako ti je prošao dan?“ ili „Šta ti je danas bilo najbolje?“.

Ako dete samoću doživljava kao problem, ako dugo nema prijatelje, izbegava druženje ili pokazuje da želi kontakt sa vršnjacima, ali ne uspeva da ga ostvari, tada ima smisla pažljivije istražiti šta se dešava.

Mladi imaju sve manje prostora za spontano druženje

Jedan od često zanemarenih aspekata ovog problema jeste pitanje prostora.

Prijateljstva se ne stvaraju samo kroz organizovane aktivnosti. Nekada nastanu potpuno slučajno – u parku, na sportskom terenu, u biblioteci, tokom vannastavne aktivnosti ili jednostavno u kraju.

Kada takvih prostora nema dovoljno ili kada su aktivnosti za mlade skupe i teško dostupne, mogućnost za spontano povezivanje postaje manja.

IPPR je u svom istraživanju iz septembra 2026. godine upravo ukazao na širu eroziju prostora, institucija i mogućnosti koje su ranije mladima pomagale da grade društvene veze. Istraživači su razgovarali sa više od 150 mladih ljudi širom Engleske i zaključili da se problem ne može rešiti samo promenom ponašanja pojedinca.

Trener Arine Sabalenke otkriva šta svi grešimo kada je u pitanju pritisak

Šta roditelji mogu da urade?

Roditelji ne mogu, niti treba, da zaštite dete od svakog neprijatnog iskustva. Odbijanje, svađa sa prijateljem ili period u kojem dete nema društvo deo su odrastanja.

Mnogo je važnije da dete zna da može da razgovara sa odraslom osobom kada mu je teško i da roditelj neće automatski pokušati da reši svaki njegov problem.

Korisno je podsticati aktivnosti koje podrazumevaju stvaran kontakt sa vršnjacima – sport, muziku, umetnost, volontiranje, radionice ili druga interesovanja. Cilj nije da dete ima što veći broj poznanika, već da ima priliku da razvije nekoliko kvalitetnih odnosa.

Možda je najvažnije da odrasli ne posmatraju usamljenost mladih kao individualni problem.

Podaci pokazuju da je reč o široj promeni u načinu na koji mladi odrastaju, komuniciraju i grade odnose. Zato rešenje ne može biti samo u tome da dete manje koristi telefon. Potrebno je da ima dovoljno vremena, prostora i prilika da upoznaje ljude, gradi odnose i nauči da ih održava.

Jer biti okružen ljudima i biti povezan sa njima nisu ista stvar.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER

Izvor: BIZLife

Foto: Unsplash/Jakob Owens