Za gospođa Milanku nacionalna penzija 

Piše: Milenko Vasović

Milanka Radočaj iz Kikinde stala je u red za posao u Brozovo vreme, čekala je i kod Miloševića, pa kod demokrata i  sada kod naprednjaka. I svi su isti, 40 godina za nju posla nije bilo. Da je bila član stranke, verovatno bi je zaposlili, da je bila kakav stranački šef još bi i stan dobila. Ovako, obična, tiha žena, kao i ogromna većina – e za takve nema mesta. 

Za četiri decenije ova žena, po zanimanju mašinski tehničar, nije uspela da dođe do svog “parčeta hleba”. Znam, već ovde dežurni mudraci će reći “ko hoće da radi, posla ima”. Tačno, samo nisu svi ljudi za sve poslove, nisu svi ni umešni u traženju. Zato valjda i postoji služba za zapošljavanje, da pomogne. 

Milankinih 40 godina čekanja nisu samo njen neuspeh, na njenom primeru se vidi kako društvo funkcioniše. Vidi se da ovako postavljena Nacionalna služba za zapošljavanje služi najviše onima koji su u njoj zaposleni. Za njih su ljudi samo brojke. Najveći deo toga što oni rade može da obavi jedan centralni registar, odnosno jedan bolji kompjuter. 

Direktorka službe zapošljavanja u ovoj varoši reče kako ne može da pronikne u motiv – zašto se ova žena uporno i redovno 40 godina njima javlja. Pa zato što traži posao, zar to nije dovoljno, zar treba drugi motiv? Čuđenje direktorke jedino ima smisla ako je htela da nam kaže ono što je očigledno: “Što se javlja kad zna da od nas nema nikakve pomoći”. 

Ali mudra direktorka ide dalje pa analizira da je verovatno Milanka tu da bi ostvarila neka druga prava – “dečji dodatak ili pravo na beneficije prilikom odlaska na letovanje, za uzimanje vaučera“. Drugim rečima, da bi se ogrebala o državu. Besmisao!

Ne bi Milanka bila bez posla da je nekome direktoru javnog preduzeća gurnula u džep desetak hiljada evra. Ali tada bi bila prevarant. I ošišana ovca! No, da ne ostanemo na tamnoj strani ovog slučaja. Milanka je napravila šmekerski potez, podnela je Fondu PIO zahtev za penziju iako nema ni dana radnog staža. Kao dokaz priložila je svoju uredno složenu evidenciju sa biroa.

Nije ova žena naivna, znala je da će je Fond odbiti, ali htela je da nešto pokrene. „Imam motiv da budem glas svih žena u Srbiji, da pokažemo da mi žene domaćice isto vredimo, da nismo uzalud živele”. I uspela je da otvori pitanje državne brige o ljudima poput nje, o majkama, domaćicama, o svima koji starost dočekaju, najčešće ne svojom voljom, bez uslova za penziju. A takvih je na hiljade.  

Nema država pravo da te ljude odbaci, da ih ignoriše, da ih ne pomogne u starosti kad im već nije pomogla u mladosti. Naročito ne država koja ogromnim koracima grabi u “zlatno doba”. Valja razmišljati o uvođenju nekakvog davanja kako god se to zvalo, pomoć, izdržavanje, ili penzija kako je to već uvedeno u nekim zemljama. 

Uostalom kakva je razlika između Milanke bez staža i onih kojima poslodavac nije uplaćivao doprinose? Za ove druge država po pravilu nađe novac i “povezuje” staž. Pa “povežite” i Milanki (i svim Milankama), a dok to ne uradite predlažem da ovoj ženi dodelite nacionalnu penziju, zaslužila je odlazeći 40 godina na šalter. Podržimo ovu ženu iz Kikinde.

Izvor: BIZlife