Svi pričaju, malo ko zaista sluša
Godinama sam radio intervjue. Na televiziji, na događajima, u studiju, na panelima. Vremenom sam shvatio da dobar intervju ne zavisi toliko od kvaliteta pitanja koliko od sposobnosti da čuješ odgovor. To zvuči jednostavno.
Piše: Radomir Lale Marković, SIY trener
Nije.
Većina ljudi, dok druga osoba govori, zapravo ne sluša. Čeka svoj red. Priprema sledeće pitanje. Razmišlja šta će odgovoriti. Traži deo rečenice za koji može da se uhvati.
Tada razgovor formalno postoji, ali se ljudi, zapravo, ne sretnu. To nije problem samo novinarstva. Isto se dešava na sastancima, u timovima, između klijenta i agencije, menadžera i zaposlenog, partnera u poslu.
Svi pričamo. Mnogo manje slušamo.
Odgovor koji nisam planirao
Kod intervjua se često najbolje stvari dogode kada gost kaže nešto što nisi očekivao.
Možeš tada da pogledaš u pripremljena pitanja i nastaviš dalje. A možeš i da zastaneš.
„Čekajte, rekli ste nešto zanimljivo…”
I upravo tu često počinje pravi razgovor.
Isto je i na panelima koje moderiram. Možete imati savršeno pripremljena pitanja, vremenski raspored i koncept razgovora, ali ako ne slušate ljude koji sede ispred vas, panel vrlo brzo postane niz unapred pripremljenih odgovora.
Publika to oseti.
Možda ne zna da objasni šta nije u redu, ali oseća da se razgovor ne događa. Samo se smenjuju ljudi koji govore. Poslovni sastanci često izgledaju veoma slično. Jedan govori o problemu. Drugi već ima rešenje. Treći razmišlja o sledećem sastanku. Četvrti pokušava da proceni šta šef želi da čuje. Na kraju, svi imaju utisak da su učestvovali u razgovoru. A možda niko nije zaista čuo ono najvažnije.
Najbrži odgovor nije uvek najbolji odgovor
Poslovno okruženje nas je naučilo brzini. Brzo odgovori na poruku. Brzo donesi odluku. Brzo ponudi rešenje. Brzo pokaži da znaš. Ali postoji jedan problem. Ako prerano ponudimo odgovor, možda nikada nećemo saznati pravo pitanje.
Koliko puta na sastanku neko počne da objašnjava problem, a već posle prve dve rečenice neko kaže: „Znam šta treba da uradimo.” Možda zna. Ali možda i ne zna. Možda je čuo samo deo priče koji mu je poznat.
Slušanje zahteva nešto što nam je danas sve teže: kratku suspenziju sopstvene potrebe da odmah budemo korisni, pametni ili u pravu.
Ponekad je dovoljno postaviti još jedno pitanje:
„Šta je zapravo najveći problem?”
„Šta ovde nisam razumeo?”
„Šta vam je u ovoj situaciji najvažnije?”
Jednostavna pitanja. Ali samo ako posle njih stvarno saslušamo odgovor.
Lideri se posebno loše čuju
Postoji još jedan problem koji dolazi sa pozicijom. Što je čovek na višoj hijerarhijskoj poziciji, to ljudi oko njega pažljivije biraju šta će mu reći.
Informacije postaju lepše upakovane. Problemi manji. Rizici blaži. Rečenice opreznije. Zato lider koji ne zna da sluša vrlo brzo počinje da živi u komunikacionom mehuru.
Dobija mnogo informacija, ali sve manje stvarnosti. Tu slušanje prestaje da bude „soft skill”. Postaje poslovni alat. Ako ljudi u timu ne mogu otvoreno da vam kažu šta ne funkcioniše, problem neće nestati. Samo ćete za njega saznati kasnije. Obično kada postane skuplji.
Slušanje kao forma poštovanja
U eri u kojoj svi imaju nešto da kažu, pažnja postaje retka valuta. Zato je možda jedna od najjednostavnijih, ali i najređih stvari koje možemo da ponudimo drugom čoveku upravo da ga saslušamo do kraja.
Bez pripreme odgovora. Bez žurbe da damo savet. Bez potrebe da pokažemo koliko znamo. To ne znači da ćemo se složiti. Slušanje i slaganje nisu ista stvar.
Možemo nekoga potpuno razumeti i imati potpuno drugačije mišljenje. Ali tek kada razumemo šta druga strana zaista govori, možemo da vodimo ozbiljan razgovor.
Sve pre toga uglavnom je razmena sopstvenih stavova. Možda zato danas ne treba da učimo kako da govorimo više, već kako da napravimo dovoljno tišine da bismo čuli ono što nam je neko već rekao.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZLife magazin
Foto: Matija Vukov, Magnific/senivpetro
