World Wide Web je mogao da bude biznis vredan milijarde: Odluka njegovog tvorca promenila svet
Danas je teško zamisliti svet bez World Wide Weba. Preko njega kupujemo, radimo, učimo, čitamo vesti, gledamo filmove, razgovaramo sa ljudima i pokrećemo čitave kompanije.
Iza tehnologije koja je promenila način na koji svet funkcioniše stoji jedan čoveK, britanski naučnik Tim Berners-Li.
Međutim, najzanimljiviji deo njegove priče nije samo to što je 1989. godine osmislio World Wide Web. Važna je i odluka koja je usledila nekoliko godina kasnije: Web nije postao vlasnička tehnologija koju bi kompanije morale da licenciraju i plaćaju za njeno korišćenje.
Umesto toga, njegova tehnologija je otvorena svetu.
Sve je počelo problemom u CERN-u
Kada je Tim Berners-Li 1989. godine radio u CERN-u, problem koji je pokušavao da reši bio je mnogo praktičniji nego što bi se danas moglo pretpostaviti.
CERN je okupljao naučnike iz različitih institucija i zemalja, koji su koristili različite računare i sisteme. Informacije su postojale, ali njihovo pronalaženje i povezivanje nije bilo jednostavno.
Berners-Li je zato predložio sistem zasnovan na hipertekstu, koji bi omogućio povezivanje informacija koje se nalaze na različitim računarima.
Njegov predlog iz marta 1989. postao je osnova za ono što danas poznajemo kao World Wide Web. Zajedno sa kolegom Robertom Cailliauom, ideju je tokom 1990. dodatno razradio, a do kraja te godine Berners-Li je već imao prvi Web server i browser.
Prva internet stranica nije bila društvena mreža, prodavnica ili portal. Bila je posvećena – samom Webu.
Nalazila se na adresi info.cern.ch, a na njoj su se nalazile informacije o projektu, objašnjenja hiperteksta, tehničke instrukcije i linkovi ka drugim Web serverima.
Nije izmislio internet
Ovo je jedna od najčešćih zabuna. Tim Berners-Li nije izmislio internet. Internet i World Wide Web nisu ista stvar.
Internet je infrastruktura ogromna mreža međusobno povezanih računara i mreža. Web je sistem koji je napravljen da omogući jednostavno povezivanje i pristup informacijama putem te infrastrukture.
Berners-Li je upravo taj sistem osmislio, uključujući ključne tehnologije poput HTML-a, HTTP-a i URL-ova.
Web je mogao da bude drugačiji
Onda dolazimo do dela priče koji je posebno zanimljiv iz današnje poslovne perspektive.
Kada je Web počeo da se širi, postojale su različite mogućnosti za njegov budući razvoj. Jedna od njih bila bi da određena kompanija ili institucija kontroliše tehnologiju i naplaćuje njeno korišćenje. Ali to se nije dogodilo.
Berners-Li je Web razvijao u CERN-u, a softver je već 1991. godine postao dostupan na internetu. Kako su se pojavljivali novi browseri i serveri, sve više ljudi i organizacija počelo je da razvija sopstvena rešenja.
Ključni trenutak dogodio se 30. aprila 1993. godine.
CERN je tada objavio da se softver World Wide Web stavlja u javni domen. CERN se odrekao prava intelektualne svojine nad tim kodom i dozvolio svima da ga koriste, kopiraju, menjaju i distribuiraju.
To nije značilo da je „internet postao besplatan“. Niti je značilo da su sve usluge na Webu zauvek morale da budu besplatne.
Značilo je nešto mnogo konkretnije: osnovna tehnologija Weba nije bila zaključana iza licence koju bi korisnici morali da plaćaju CERN-u.
Kasnije je CERN objavio i verziju pod otvorenom licencom, sa ciljem da se dodatno podstakne njeno širenje.
Web je počeo da raste
Odluka je došla u trenutku kada je Web već počeo da dobija zamah.
Početkom 1993. pojavio se Mosaic browser Nacionalnog centra za superračunarske aplikacije (NCSA), koji je Web učinio pristupačnijim korisnicima različitih računara. CERN navodi da je do kraja 1993. postojalo više od 500 poznatih Web servera.
Samo godinu dana kasnije, broj je porastao na oko 10.000 servera, od kojih je oko 2.000 bilo komercijalno, dok je broj korisnika dostigao približno 10 miliona.
Drugim rečima, Web je za veoma kratko vreme prešao put od projekta namenjenog prvenstveno razmeni informacija među naučnicima do tehnologije koja je počela da privlači ozbiljan komercijalni interes.
I upravo je ta otvorenost bila jedna od njegovih važnih karakteristika.
W3C, organizacija koju je Berners-Li osnovao 1994. godine, kasnije je kao neke od ključnih principa uspeha Weba navela to što je univerzalan, decentralizovan, zasnovan na otvorenim standardima i royalty-free principu.
Umesto da kontroliše Web, osnovao je organizaciju koja će čuvati njegove standarde
Kako je Web rastao, pojavio se novi problem. Ako različite kompanije počnu da razvijaju sopstvene verzije tehnologije, postoji rizik da Web postane fragmentisan – da određena stranica radi na jednom browseru, ali ne i na drugom, ili da različite kompanije počnu da uvode međusobno nekompatibilna pravila.
Zato je Berners-Lee 1994. godine osnovao World Wide Web Consortium (W3C), uz podršku CERN-a, MIT-a, DARPA i Evropske komisije.
Ideja je bila da se razvijaju zajednički Web standardi koji bi omogućili da Web ostane otvoren i interoperabilan.
Dakle, umesto da napravi kompaniju čiji je cilj da kontroliše Web, Berners-Lee je napravio organizaciju čiji je cilj bio da pomogne da Web ostane zajednička infrastruktura.
Internet fenomen koji je osvojio milione sada stiže i na veliko platno: SCP dobija svoj prvi film
A šta je dobio zauzvrat?
Ovde je važno napraviti razliku između činjenica i popularne internet-legende.
Često ćete na društvenim mrežama naići na tvrdnju da je Berners-Li „poklonio svetu milijarde dolara“ ili da je „mogao da bude najbogatiji čovek na svetu“. To niko ne može pouzdano da izračuna.
Ne znamo koliko bi novca zaradio da je Web bio komercijalno licenciran, niti možemo znati kako bi se tehnologija razvijala u takvom scenariju.
Ono što znamo jeste da je Web napravljen i distribuiran kao otvorena tehnologija i da CERN nije naplaćivao naknade za njeno korišćenje.
I posledice te odluke danas su mnogo lakše merljive.
Na Webu su izgrađene čitave industrije, od e-trgovine i digitalnog oglašavanja, preko medija i softverskih kompanija, do platformi za obrazovanje, komunikaciju i zabavu.
Berners-Li nije posedovao sve te kompanije. Nije naplaćivao svaku web stranicu koja je nastala, ali je napravio temelj na kojem su drugi mogli da grade.
Najveća lekcija možda nije tehnološka, već poslovna
Priča o Timu Berners-Loju zato je zanimljiva i izvan sveta tehnologije.
U poslovnom svetu često se polazi od pitanja: Kako ovu ideju mogu da monetizujem?
U slučaju Weba, ključna odluka bila je drugačija: Kako mogu da omogućim da što više ljudi ovu ideju koristi i razvija dalje?
To ne znači da je otvoren model automatski najbolji poslovni model – niti da je Berners-Lee jedini razlog zbog kojeg je Web postao ono što je danas. Na njegovom razvoju radili su brojni naučnici, programeri i organizacije, a browseri poput Mosaic-a imali su veliku ulogu u njegovom širenju.
Ali jedna stvar ostaje upečatljiva. Čovek koji je osmislio tehnologiju koja je postala osnova ogromnog dela savremene digitalne ekonomije nije pokušao da je zatvori iza svog imena i naplaćuje pristup njoj.
Umesto toga, Web je ostavljen otvorenim. I možda je upravo zato danas teško pronaći deo savremenog života koji nije na neki način promenio.
Izvor: BIZLife
Foto: ChatGPT
