Ali da bismo ikoga „pustili” u svoj svet, važno je da se u tom odnosu osećamo ravnopravno, prihvaćeno, da imamo doživljaj razumevanja, da nas druga osoba vidi i čuje na način kojim u sebi pravi jednu vrstu psihološkog prostora za naše psihičke procese i sadržaje. Ponekad je dovoljno pružiti podršku samim zainteresovanim slušanjem, prihvatanjem i validiranjem onoga što druga osoba govori, te pronalaženjem pravih reči i pokazivanjem razumevanja. Ovo nekada može biti veoma izazovno, a naročito kada su u igri i emocije ili kada druga osoba ispoljava povišenu emocionalnost, pogotovo emocije besa ili očaja, koje mogu lako da preplave i onemoguće razgovor dok se osoba ne izventilira.

Psihoterapija obezbeđuje kontekst u kom su vreme i prostor izdvojeni i rezervisani za jednu vrstu pružanja podrške razgovorom, dok je u svakodnevnom životu, u porodici, sa prijateljima, u radnom okruženju, često veoma izazovno osigurati uslove za pružanje podrške kroz razgovaranje i slušanje.

Slušanje kao temelj podrške

Da bismo drugoj osobi pružili podršku, ponekad je sasvim dovoljno samo biti prisutan i time pružiti utehu, a može biti dovoljan i kratak momenat pokazivanja razumevanja onoga u čemu se druga osoba nalazi. Ako izdvojimo vreme da saslušamo drugu osobu, poželjno je da znamo pravila slušanja, koja se mogu naučiti. Da bismo bolje razumeli šta aktivno slušanje zapravo jeste, možemo zamisliti različite načine neslušanja, koji se lako mogu primetiti tokom razgovora, kao što su pseudoslušanje, jednostrano, selektivno, odbrambeno, izbegavajuće slušanje, otimanje reči, deljenje saveta, zapitkivanje, etiketiranje, poentiranje, preuveličavanje i sl. U svim ovim situacijama neslušanja osoba može da se oseća loše i povređeno, te može doći do mnogih nesporazuma i u privatnom životu i na poslu, a i nama samima može da bude neprijatno ukoliko ne slušamo drugu osobu dok nam se obraća.

Umešnost empatijskog slušanja orijentisanog na ljude, a ne samo na sadržaj, koje se može primenjivati i u porodičnom i u poslovnom okruženju, veština je koja je mnogo više od sposobnosti da se samo „čuju” reči. Uključuje razumevanje poruke, situacije, druge osobe i odnosa sa njom, kroz pažljivo praćenje onoga što sagovornik govori i reagovanje na njegove reči i osećanja. Razumevanje onoga što druga osoba saopštava izražava se – ne kroz davanje saveta, mišljenja ili analize – već formulisanjem sopstvenog doživljaja značenja, tako da se drugoj osobi „vraćaju” i sadržaj i osećanja kako bi se izrazilo ono što mislimo da je druga osoba želela da kaže. Podrazumeva slušaočev mentalni napor kroz fokusiranje pune pažnje na sagovornika, posvećenost i disciplinu i praćenje ispoljavanja druge osobe uz različite oblike ohrabrivanja, podrške i postavljanja pitanja.

Možemo zamisliti stanje jedne otvorenosti i brižnosti koje znači da smo prisutni, u kontaktu, u prostoru „ovde i sada”. Važno je pokazati interesovanje kroz fokusiranu pažnju, koju postižemo održavanjem kontakta očima i usmeravanjem pune pažnje na sagovornika bez ometanja. Kad pažljivo slušamo, ne samo da pružamo osećaj razumevanja i prihvaćenosti već i ohrabrujemo druge da otvoreno izraze svoje misli i emocije. Dobar razgovor u situaciji u kojoj je, na primer, osoba uznemirena ili se požalila zbog teškoća koje ima na poslu najpre podrazumeva imanje namere da slušamo. Zahteva veštinu neverbalnog komuniciranja, obraćanja pažnje na izraze lica, ton glasa, pokrete i položaj tela, telesno držanje. Traži i verbalnu posvećenost, potvrdu onoga što sagovornik govori, te stimulisanje da produži i podeli svoje misli i osećanja. Potrebno je biti i emocionalno i intelektualno angažovan u razmeni značenja. Bitno je i da pružimo povratnu informaciju i da postavljamo pitanja koja pozivaju na razgovor. Postavljanje otvorenih pitanja podstiče sagovornika da proširi svoju priču ili objasni osećanja i misli. Zatim, parafraziramo, prepričavamo ili ponavljamo sopstvenim rečima ono što je sagovornik rekao kako bismo pokazali razumevanje i omogućili drugoj osobi da ispravi ili da doda informacije. Tokom razgovora, pored pružanja podrške, važno je biti iskren, te pokazati iskrenu reakciju čak i kada je to neslaganje, razočaranje ili ljutnja.

Od značaja je reflektovati osećanja, imenovati ih, učiniti implicitna osećanja eksplicitnim, pogotovo ona koja često mogu biti nejasna ili prikrivena drugim osećanjima (npr. agresija može biti prikrivena nemirom, nervozom, otporom; strah napetošću; tuga smehom). Svrha reflektovanja osećanja je pružanje „ogledala” u kojem osoba može jasnije da ugleda šta oseća, te da identifikuje i imenuje svoja osećanja. Na primer, kada neko izrazi zabrinutost zbog nadolazećeg događaja, našim prepoznavanjem i razumevanjem emocija možemo pomoći da se osoba oseća manje usamljeno i više shvaćeno. Možemo se izraziti npr. rečenicom „Čini mi se da si zabrinut/a zbog ovoga”, ili možemo reći „To te je baš zabrinulo?”, što drugoj osobi pomaže da sagleda kako se zapravo oseća, odnosno koje osećanje je dominantno.

Tokom razgovora važno je obratiti pažnju na emocije koje se pojavljuju i koje očitavamo najčešće neverbalno ili u tonu glasa. Imenovanjem emocija pokazujemo da razumemo drugu osobu. Važno je i ostati vrednosno neutralan, negovati neosuđujući stav i ne „čeprkati” po tuđim osećanjima tamo gde je sagovornik osetljiv i ranjiv.

Tokom razgovora u kom se primenjuje veština aktivnog slušanja potrebno je makar na neko vreme i koliko nam je moguće „staviti u zagrade” svoje lično iskustvo, svoja očekivanja, pristrasnosti i predrasude i zauzeti otvoren stav koji liči na istraživanje neke misterije ili traganje za dragocenostima uz strpljivo čekanje da se zajedničko značenje samo pojavi i iskrsne. Postavimo se tako da je sve što druga osoba iznosi potencijalno važno, budimo aktivni i autentični, spontano radoznali, znatiželjni, zajednički istražujmo, opisujmo ono što je neposredno uočljivo i proveravajmo moguća značenja i rešenja.

Osobe koje primaju podršku često doživljavaju olakšanje, mogu se osećati samopouzdanije, sigurnije i unutrašnje ojačane, a ta podrška može poboljšati i njihovu koncentraciju i jasnoću mišljenja. U takvim trenucima često se javljaju prijatne emocije i osećaj osnaženosti. Osoba koja pruža podršku može se suočiti sa sopstvenim preprekama, strahom, neznanjem ili nesigurnošću, a može biti izazovno pronaći balans između pružanja podrške drugoj osobi i poštovanja njene autonomije. S druge strane, osoba koja ume da sluša razvija svoje sposobnosti da pomogne, jer više čuje, saoseća i razumeva drugu osobu na dubljem nivou. Ona uči i usvaja informacije koje mogu biti od značaja za njen lični i profesionalni razvoj. Ima veću moć i veći uticaj, drugi je više cene i slede ako veruju i osećaju da su saslušani i shvaćeni. Takve osobe su socijalno prihvaćenije i popularnije, jer pažnja i podrška koju pružaju ostavljaju pozitivan utisak, a ljudima se dopadaju pažljive osobe koje im pružaju podršku. Time bolje razumeju sebe, druge ljude i svet oko sebe, što povećava i sposobnost da prepoznaju probleme i teškoće.

Svakako, za građenje snažnih i zdravih odnosa, partnerskih ili prijateljskih, u porodici ili u radnom okruženju – ključni element, prema geštalt psihoterapiji, jeste pružanje podrške. U tom procesu važno je razgovarati, te negovati umeće aktivnog ili empatijskog slušanja. 

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.