Piše: Stefan Tošović, glavni i odgovorni urednik, i autor kolumni na blogu akcijanje.com

Učeni smo da se penjemo stepenik po stepenik. Ko? Mi, moja generacija, sad smo u srednjim tridesetim.

Ko nas je učio? Svi, od porodičnog doma, preko sportskih borilišta, do kafane, škole pre svega, svi „apostoli” vaspitnih ustanova kroz koje smo se kretali govorili su: „Polako, sine, ne može preko noći.”

Šta to? Sve, od ljubavi, preko posla, do novca i sreće, uspeha. Devojci se prvo udvaraš, na poslu si najpre praktikant, novac treba da zaslužiš, kao i sreću, mada ona može da te iznenadi preko reda, kao i nesreća. „Ne može ’leba bez motike”, „Ima ti još soli da pojedeš…”, pričali nam.

Onda? Onda je mladić od 24 godine, u majici istrošenih rubova, pantalonama spuštenim ispod nivoa kukova i plitkim teget patikama s pertlama kojima je pukla plastikica što ih pričvršćuje, ušao u salon nemačkih automobila i tražio poslednji model, električni, da kupi odmah, za keš. Sličan postupak napravio je njegov kolega, otišavši u elitno naselje, gde je kaparisao nov stan, u novoizgrađenoj zgradi. Približno tako reagovao je i njihov treći saborac, s tim što je vidike proširio ka vodi i „depozitirao” morski čamac, gliser, pa šta bude. Sve i da ga ne koristi, njegov je.

Čime se oni bave? Programeri, ajtijevci.

Da li to znači da ono kako su nas učili više ne važi? Verovatno, ali to nije ništa loše – naprotiv, svakom svoje, neka cveta hiljadu cvetova i, što kaže Slavimir Stojanović Futro: Radi, trudi se, ne se*i. Ipak, ima dosta toga interesantnog u tom novom, vrlom svetu. Evo mojih zapažanja.

Dolazim iz društvenih nauka i nisam imao mnogo kontakata s IT industrijom. Sve dok njihovi predstavnici u velikom broju nisu počeli da dolaze u salu za penjanje, gde sam domaći(n).

Zašto im je sportsko penjanje privlačno? Zato što podrazumeva rešavanje detalja (najtežeg dela jedne rute, jednog smera). Treba rešiti problem, a nebo je granica.

To se, pretpostavljam, u značajnoj meri podudara s onim što rade u okviru programiranja, samo se koristi i telo, koje svim silama treba da oporave od količine sedenja.

Otvoreni su i nisu sujetni, što je za nas iz kreativne industrije nezamislivo. Nama je sujeta instalirana kao tanka folija ispod čitave kože i sve vreme vibrira. Ajtijevci sujetu ne baštine, jer problem koji zajedničkim snagama rešavaju nikada ne bi rešili da ih porobljava egocentrizam.

Šta im fali? Nedostaje im „šlif” – to je onaj osećaj za stvari i lepo. Nedostaje im druženje, živ sadržaj, koji nije digitalan, terensko iskustvo. Desilo se da godinu dana rade u jednom timu a međusobno se ne poznaju.

Eto prostora za kreativce, koji bi mogli da smišljaju šta će IT industriji nuditi žive sadržaje, konsalting za šlif i lepo. Zašto ovo pišem?

Zato što smo se u ovom broju, između ostalog, bavili inovacijama i digitalizacijom, uz nekoliko „krštenih” tekstova o krizi kreativne industrije, komunikacija, PR-a i tome kako su spomenuti poslovi potpuno nezanimljivi i nebitni novim generacijama.

Ono u čemu sam gradio karijeru – beletristika, storiteling, kopirajting, video-produkcija – retko kada je moglo pošteno da se naplati, a kamoli da to može danas. Pritom, tu nema prelaska igrice – prodaje firme strancima za veliki novac. Uvek se iznova dokazuješ i vrtiš u tom poluotvorenom krugu. Pritom, klijenti su počeli da plaćaju influensere od tri do pet hiljada evra za samo jedan post na Instagramu. Igru određuju oni kod kojih je novac. Da ne citiram opet Slavimira…

Ako je novac kod ajtijevaca, onda bi jedno od rešenja – da ne kažem inovacija – za kreativnu industriju bilo to da svoja znanja i veštine delegira ka njima i njihovim potrebama. Nisam izmislio toplu vodu, dobar deo vas već posluje u skladu s ovim, samo podvlačim. Mnogo soli sam morao da pojedem…

Uživajte u novom BIZLifeu, napredujemo lestvicu po lestvicu.