Posao, karijera ili poziv – razlika znači

Piše: Miona Živkov Ivanišević, HR menadžer, BDK Advokati i organizacioni psiholog

Mnogi od nas se sada, u periodu pandemije i zatišja velikog posla, koji je posledica ekonomske krize, preispituju da li rade posao od kog će moći da prežive ili da li ih taj posao ispunjava. Ponekad ono što zaključimo može biti razočaravajuće, na primer, činjenica da radimo posao od kog ne možemo da opstanemo u finansijskom smislu ili da nas, iako od njega dobro zarađujemo, ne čini zadovoljnim i odvlači nam previše energije i vremena.

Najvažnije pitanje koje se nameće većini ljudi sa već izgrađenim iskustvom jeste da li to što rade ima neku svrhu i neki smisao. Njima je sve više stalo da rade nešto od opšteg značaja za zajednicu, da doprinose društvu i odgovorno se ponašaju. Sve manje su, u odnosu na početak karijere, udaljeni od humanističkog pristupa i rada i sve više pridaju značaj zdravoj životnoj sredini. To je ujedno njihovo (naše 😊) prilagođavanje i usklađivanje sa novim generacijama i vrednostima.

Iako nije pravilo za sva zanimanja, za mnoge iz generacija koje sada započinju da se poslovno izgrađuju i rade može se zaključiti da su više orijentisani kako da ostvare prihod radeći kao frilenseri ili radom od kuće. Oni se kolokvijalno nazivaju milenijalci (Milenialls). Inače su u uzrastu od 21 do 35 godina. Alternativni termin za njih je i sleš generacija (Slash Generation). Termin je nastao od kombinacije naziva zanimanja koje pripadnici često mešaju, kao što je dizajner/slikar/prevodilac ili merčendajzer/fotograf/Front-end programer.

Ovakva vrsta profesionalnog opredeljenja nastala je kao rezultat čežnje za balansom između privatnog i poslovnog života. Mogućnost da rade raznovrsno, pa još od kuće ili sa bilo koje udaljene lokacije u odnosu na bazičnu kancelariju, motiviše ih i usklađuje sa njihovim životnim stilom. Puno putuju, prate i informišu se iz različitih oblasti, a mnogi od njih imaju i nekoliko bankovnih računa, jer imaju potpuno različite poslodavce.

Moj virtuelni profesionalni guru iz oblasti organizacione psihologije – dr Ejmi Vžesnjevski (Amy Wrzesniewski), profesor na „Yale School of Management”, veći deo svoje karijere istraživala je kako se ljudi identifikuju sa svojim poslom. Na osnovu toga je kategorisala tri različita konteksta rada: posao, karijera, poziv.

Posao

Imati posao je važno onim ljudima koji u njemu vide način da zarade za život (svi ćemo se složiti ovde – kome nije?!), a svoju energiju radije ulažu u porodicu, prijatelje, možda, kućne ljubimce i hobije. Teško da im posao omogućava da se ostvare u onome što najviše vole. Više prate stvari koje nisu vezane za njihov posao i informišu se o njima. Polažu na to da na vreme izađu sa posla. Teže im pada kad je neizvesna satnica koju će provesti radeći. Dobit na poslu im mogu biti društveni kontakti.

Karijera

Ljudi koji su orijentisani na karijeru doživljavaju da, bez obzira na to koliko rade, uvek rade i za sebe, ne samo za poslodavca, ako ga imaju. Veoma ih motiviše mogućnost hijerarhijskog napredovanja. I pored toga što žude da ih poslodavac promoviše, važno im je da usavrše svoje kompetencije i prošire svoje znanje. Ulažu u obuke i treninge i odvajaju vreme za sticanje veština. Ne obraćaju previše pažnju na radno vreme i imaju dugoročne planove za svoju profesiju ili karijeru.

Poziv

Kada neko za svoje zanimanje kaže da mu je to poziv, to znači da su kod te osobe u skladu ličnost i preferencija za posao. To, zapravo, znači da imaju potencijal, ne samo kognitivni nego i potencijal ličnosti za ono što rade. Oni osećaju smisao i cilj bez obzira na svakodnevne ometajuće faktore sa kojima se susreću. U svakom trenutku žele da doprinesu i u većini situacija su zadovoljni. Ne bi menjali svoj poziv.

Kako i sebe nalazim u poslednjoj kategoriji, mogu slobodnom deskripcijom dodati da klaster ljudi koji doživljava da ima poziv, recimo, rado čita stručne tekstove i na plaži i bazenu. Oni su u svako doba dostupni za pitanja u vezi sa njihovim obrazovanjem, spremni su da doprinesu svuda gde je potrebno njihovo znanje, čak i bez finansijske nadoknade (zamislite sada lekare koji u bašti kafića pričaju o koroni i to naplaćuju). Zarad dugoročnosti svoje profesije, spremni su sami da ulažu u svoje dodatno obrazovanje – bilo novac, bilo vreme, za razliku od ljudi koji to čine onda kada ih pokrene poslodavac. Pod ovim se ne podrazumevaju ljudi koji menjaju profesiju, pa investiraju u dodatno obrazovanje, kako bi posle od njega zarađivali (što je, svakako, veoma pohvalno).

Lekari, stomatolozi, inženjeri, advokati, prodavci, terapeuti i mnogi drugi koji osećaju da im je profesija poziv – nemaju vešto izgrađenu barijeru da se ograde od neprestanog zapitkivanja od strane prijatelja, šire porodice i poznanika.

Svako od trideset izlistanih imena u ovom broju časopisa jeste uspešan, bilo zbog ekspertize, bilo zbog sklopa ličnosti i visoke motivacije (truda i uloženog vremena). Neretko objedinjuju sva tri pomenuta aspekta. Međutim, ne možemo reći da je kod svakog od njih baš to što rade njihov posao iz snova koji ih ispunjava. Mnogi od njih će nastaviti da se bore i usklađuju svoj posao sa svojom ličnošću, što će ih činiti vrhunski uspešnim.

Izvor: BIZLife magazin