Kako je Drugi svetski rat popularizovao tetovaže
Tetovaže postoje hiljadama godina, ali u velikom delu sveta ipak nisu bile popularne. Tek tokom Drugog svetskog rata počele su da stiču širu popularnost, kada su ih pripadnici vojske prihvatili kao simbole patriotizma, avanture, posvećenosti, drugarstva, ljubavi, hrabrosti, izdržljivosti i ličnog identiteta. Po povratku kući, veterani su sa sobom doneli i kulturu tetoviranja, koja se potom proširila.
Od tada popularnost tetovaža neprestano raste. Istraživanje koje je 2023. godine sproveo Pew Research Center pokazalo je da približno trećina Amerikanaca ima barem jednu tetovažu, dok vojska i dalje ostaje jedno od mesta gde je ova praksa posebno zastupljena.
Tokom većeg dela američke istorije, tetovaže su bile svojevrsni fenomen sa margine društva, uglavnom vezan za mornare, kriminalce i cirkuske izvođače, kaže Čejs Tomlin, kustos u National WWII Museum u Nju Orleansu.
Ipak, pojedini vojnici su se tetovirali i mnogo ranije. Tokom Američkog građanskog rata, na primer, popularni su bili motivi koji su obeležavali čuveni pomorski sukob između USS Monitor i CSS Virginia. Tokom Špansko-američkog rata, pojedini mornari navodno su na grudima tetovirali slogan „Remember the Maine“. U vreme Prvog svetskog rata, neki američki vojnici su na telo upisivali svoje službene brojeve kako bi lakše bili identifikovani ukoliko poginu u borbi, dok su drugi birali tetovaže posvećene medicinskim sestrama koje su im pomogle da se oporave.
Masovnost posle rata
Tek tokom Drugog svetskog rata tetovaže su postale zaista masovna pojava.
„Drugi svetski rat doneo je ovaj oblik samoizražavanja mnogo većem broju ljudi nego ikada ranije“, kaže Tomlin. Iako će proći još nekoliko decenija pre nego što tetovaže u potpunosti uđu u mejnstrim, rat je predstavljao prelomni trenutak koji je značajno smanjio društvenu stigmu povezanu sa njima, piše History.com.
Saloni za tetoviranje niču u lučkim gradovima
Nakon japanskog napada na Attack on Pearl Harbor 1941. godine, kojim su Sjedinjene Države ušle u Drugi svetski rat, lučki gradovi postali su glavna žarišta tetoviranja.
U Honoluluu je, na primer, do 1944. godine radilo čak osam salona za tetoviranje. Među njima je bio i „Miller’s Tattoo Emporium“, čiji je vlasnik dnevno tetovirao stotine pripadnika vojske i reklamirao se kao „najveći i najmlađi tatu umetnik na svetu“.
Poznati tatu majstori mogli su se pronaći u Nju Orleansu, Njujorku, San Dijegu, Los Anđelesu, Sent Luisu i drugim gradovima. Američki vojnici su se tetovirali i u inostranstvu, ponekad kod svojih saboraca, a ponekad kod profesionalaca poput George Burchett, čuvenog londonskog umetnika poznatog kao „Kralj tatu majstora“.
„Salon za tetoviranje bio je mesto na koje ste odlazili sa svojim prijateljima“, kaže Danijel Bojardi, kustoskinja kolekcije tetovaža Lajla Tatla i autorka knjige Uncommon Valor: The Symbolic Language of WWII Tattoo Art.
„Mladi muškarci tražili su način da ohrabre sebe i podignu moral suočeni sa nečim što je moralo biti zastrašujuće.“
Način da se izrazi individualnost
Mnogi vojnici koji su se tetovirali bili su tinejdžeri koji retko kada ranije nisu napuštali rodni grad. Tetovaže su im služile kao način da izraze svoju individualnost i ispričaju priču o ratnim iskustvima.
Na njih je uticao i osećaj fatalizma.
„Razmišljali su: ‘Zašto da ne? Možda sledeće godine više neću biti živ’“, kaže Kyle Cassidy, dokumentarni fotograf i autor knjige War Paint: Tattoo Culture & the Armed Forces.
U nekim slučajevima, svoju ulogu imao je i alkohol. Jedan veteran Drugog svetskog rata ispričao je Kasidiju kako se jednog jutra probudio mamuran, sa krvavim papirnim ubrusom zalepljenim za ruku. Pomislio je da je učestvovao u tuči. Međutim, kada je skinuo ubrus, otkrio je tetovažu sa tri konja. Na njegovu sreću, kako kaže Kasidi, nova tetovaža mu se dopala.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZLife
Foto: Magnific/mr.prof
