Nikad nije kasno da zasvetlite: Kako su Žana i Sanja napravile biznis od neobičnih lustera

Šta ako „prekasno“ nije ništa drugo do društvena zabluda? Žana Kuduz i Sanja Perović pokazale su da novi poslovni početak ne mora da se dogodi ni odmah posle fakulteta, ni u dvadesetim, ni po unapred zacrtanom planu. Iz susreta dve kreativne žene nastali su „Svetli mi se“ lusteri – ručno rađeni, upečatljivi komadi koji prostoru daju karakter, ali i priča o tome da iskustvo, hrabrost i želja da se nešto stvori nemaju rok trajanja.

Žana je školu birala u vreme kad se mislilo da treba završiti nešto posle čega se možeš zaposliti i živeti od toga.

„Zapravo, nit’ si se mogao zaposliti, niti živeti od toga, jer nam se u međuvremenu svima desio drugačiji život. Radila sam u ugostiteljstvu i menadžmentu, bavila se dekoracijom i uređenjem izloga, a strast prema crtanju u jednom delu života svog života pretočila sam i u permanentnu šminku. Mama i supruga – najvažnije su stavke u biografiji“, ističe ona.

Sanja Perović za sebe kaže da je žena, mama, dete, sestra, tetka, ujna, strina, snaja, jetrva, prijatelj, arhitekta i neko kome je rad i kreiranje rukama nešto poput meditacije.

Od kreativnih trenutaka do umetnosti

„U vreme kad se Sanja i ja nismo poznavale, svaka od nas je imala svoje kreativne trenutke. Ja sam volela da crtam, a Sanja je pravila lutke. Ideja za naše lustere sinula je Sanji. Ona je prepoznala moju pokretačku energiju i predložila je saradnju nakon što sam s ogromnim oduševljenjem reagovala na njen prvi luster koji je napravila nekoliko godina ranije, tokom jednog njenog kreativnog trenutka. Tako smo zajedno počele da svetlimo, tako su nastali naši “Svetli mi se” lusteri“, počinje priču Žana.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Svetli Mi Se (@svetlimise)

Sanja se nadovezuje.

„Kada sam napravila svoj prvi luster pre nekoliko godina, rodili su se prvi obrisi ideje da to pretvorim u posao. Međutim, nije se desilo sve do momenta dok nisam upoznala Žanu. Kao što se u životu obično dešava, da bi se ideja realizovala potrebno je da se „kockice slože“. Tako se desilo i sa nama, bilo je potrebno da se upoznamo, prepoznamo i zasvetlimo.

Malo šansi za žene u zrelijim godinama

Žana ističe da ženama u zrelijim, tačnije najboljim godinama retko ko daje poslovnu šansu i da ih uglavnom nas na razgovorima za posao odmah „škartiraju“, ili im pre toga postavljaju nedopustivo nepristojna i neprihvatljiva pitanja – o godinama, obavezama, deci, bračnom stanju, da li ćemo ostati trudne u narednom periodu, životnim namerama… Kaže da nikoga ne zanimaju ideje, mogućnosti, vrednoća, stabilnost zrelih žena i niko ne prepoznaje njihovu odlučnost, istrajnost, hrabrost, prilježnost, odgovornost.

„Mislim da je to prava šteta i mnogo govori o kvalitetu poslovne kulture kod nas, koja je u najmanju ruku nerazvijena. Ne znam ni sama koliko sam puta na bila na razgovorima za posao na kojima sam čula rečenicu: „Divni ste, ali mi tražimo mlađe ljude, bez porodice i porodičnih obaveza“, priča naša sagovornica.

Ona ističe da joj inspiracija za umetnički rad dolazi iz nje same, iz onog što je videla, čitala, slušala, iz susreta s ljudima i predelima, nekad i iz ćutanja i razmišljanja.

„Razmišljajući o ovom vašem pitanju, setila sam se kako je moj sin, koji inače jako lepo crta, u jednoj od svojih dečjih faza neprekidno crtao, dnevno bi nacrtao na desetine crteža. Jednog dana sam ga pitala kuda žuri, zašto toliko crta, na šta mi je on odgovorio da ima toliko toga u glavi i da sve to mora da izbaci. Ta njegova priča najbolji je odgovor na ovo vaše pitanje o isnpiraciji. Ne mogu da kažem da nije postojala neka mala doza strepnje jer ulazimo u nešto novo, ali želja i ushićenje da radimo nešto što nas je obe radovalo kao da smo deca je bilo veće od bilo kakvog straha od nepoznatog. I mislim da kada se u vama javi takav osećaj, godine ne mogu da predstavljaju nikakvu prepreku“, ističe ona.

Dosadni stanovi kao inspiracija

Žana se seća da je ušla u mnogo stanova – poznanika, prijatelja, tražeći stan za svoju porodicu i da su svi ti stanovi „bili isti na vrlo malo različite načine“.

„Ukratko, dosadni. Nisu odavali nikakav karakter, nisu odisali ljudima koji su u tim stanovima stanovali. Ničeg autentičnog u njima nije bilo. Bili su opremljeni po nekim šablonima, neki čak i vrlo skupo, a opet jeftino i prazno. Naši lusteri su imaju snažan karakter, upečatljivi su, upravo to su nam rekli i ljudi koji su ih videli i kupovali. Dopadaju im se jer iskaču iz kolotečine“, priča ona.

Sanja se slaže da je baš to glavna odlika njihovog rada.

„Od samog početka imale smo potrebu da napravimo takve lustere koji ne mogu da se vide često ili ne mogu da se vide uopšte kod nas i sigurno da je baš ta niša bila jedan od izvora inspiracije. Odatle su dalje proistekle forme lustera, dimenzije, materijali itd. Oni su stvoreni da prave atmosferu, da daju karakter prostoru, toplinu i priču i upravo je to ono što želimo da ljudi vide i osete“, objašnjava ona.

Ove dve žene veruju da ima mnogo ljudi koji danas sve više traže nešto što će njihov prostor učiniti ličnim, a ne samo lepim, nešto što će njihov prostor ispuniti, a ne samo popuniti.

Autentičnost ručno rađenih predmeta

„Ručno rađeni predmeti nose autentičnost, priču, emociju, toplinu, ljudski dodir, karakter, atmosferu i na kraju neku nevidljivu vezu između onog ko ih izrađuje i onog ko ih bira. To je veza među ljudima koja nam danas, možda više neko ikada, nedostaje. Nama je jako važno bilo da se na samom početku dogovorimo da ćemo biti iskrene i da ćemo, ukoliko nam nešto smeta u procesu rada, u odnosu, u odlukama, odmah reći i toga se držimo. Na tom putu naučile smo mnogo toga, i jedna o drugoj, ali i o sebi. Ja sam recimo, naučila da šljokice i perje nekad mogu biti pravi izbor“, kaže ona.

A imaju li poruke za druge žene koje u zrelim godinama shvate da možda imaju u sebi mnogo više da daju ovom svetu i da kriju neke druge načine da se izraze.

„Izraz „prekasno je“ možda je jedna od najvećih zabluda koju smo prihvatili. To nije životno pravilo, već društvena predstava o tome kako bi nečiji put trebalo da izgleda. Svako ima svoj ritam, svoje vreme i svoj trenutak da započne nešto novo“, kaže Sanja.

Žanina poruka je podjednako jaka.

„To da nikad nije kasno preformulisala bih u još pozitivističkiji stav: uvek je na vreme ako čovek ima hrabrosti i ideja, ako je istrajan, ako želi da živi – a ne da životari. Ženama koje imaju ideju, talenat ili želju da nešto počnu ili učine od svog života, a nemaju hrabrosti, poručila bih da se onda ne žale“, kaže Žana.

Izvor: BIZLife

Foto: Vladimir Vujović