Koliko zarađuju Evropljani? Minimalna plata od 332 do 2.257 evra

06/06/2022 | 10:44

Koliko zarađuju Evropljani? Minimalna plata od 332 do 2.257 evra

Da li minimalna plata u EU zadovoljava sve potrebe stanovništva?

Evropska unija pooštrava direktivu o minimalnoj plati i već u utorak, 7. juna, mogao bi da bude potpisan politički dogovor o meri izglasanoj u Evropskom parlamentu pre skoro godinu dana, čiji je cilj da garantuje prihode koji mogu da obezbede pristojan životni standard za radnike i njihove porodice u svim zemljama Evrope.

Do danas, zakon o minimalnoj plati ne postoji samo u Italiji, Austriji, Kipru, Danskoj, Finskoj i Švedskoj.

Prema poslednjim podacima Evrostata (Kancelarija za statistiku Evropske unije), minimalna plata u Evropi se kreće između 332 evra mesečno u Bugarskoj, do 2.257 evra u Luksemburgu.

U Francuskoj, u kojoj je u toku galopirajuća inflacija, minimalac se povećao tri puta (ukupno za 5,9 odsto), a sindikat koji štiti prava radnika bori se za to da dostigne 2.000 evra mesečno.

U Španiji je minimalna plata dostigla 1.000 evra za 14 mesečnih prihoda, dok je u Portugaliji sindikat tražio povećanje sa 705 na 800 evra. U Italiji, bez obzira na zahtev Evrope i bez obzira na ogromnu inflaciju te dugove koje zemlja ima usled pandemije i rusko-ukrajinskog sukoba, političari su podeljeni po tom pitanju.

Kolika je godišnja prosečna zarada Evropljana

Prema poslednjim proračunima, Švajcarci u proseku zarađuju više od zaposlenih u drugim zemljama: 67.658,78 evra godišnje, što je trostruko više od prosečne zarade Italijana, dok Islanđani, Norvežani i stanovnici Luksemburga u proseku zarađuju oko 40.000 evra godišnje.

Novac, evri (Pixabay)

Prosečna godišnja plata u Nemačkoj je oko 31.000 evra, Francuzi u proseku zarađuju oko 21.000 evra, baš poput Italije i Španije, od kojih manje zarađuju Rumuni, Letonci, Mađari i Hrvati – manje od 10.000 evra godišnje.

Prema poslednjim analizama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, koja je uzela u obzir kretanje srednjih primanja u Evropi u poslednjih 30 godina, Italija je na nezavidnom mestu u odnosu na ostale zemlje i takođe je jedina zemlja u kojoj se plate smanjuju umesto da se povećavaju.

Italije je tako doživela smanjenje plata za 2,9 odsto, za razliku od Španije u kojoj su one porasle za 6,2 odsto, Holandije sa porastom od 15,5 odsto, Francuske sa 31,1 odsto i Nemačke gde su cene porasle za 33,7 odsto.

Na listi deset zemalja čiji zaposleni imaju najveću prosečnu zaradu nalaze se: Švajcarska sa 4.900 evra mesečno, zatim Danska – 3.914 evra, Norveška – 3.795 evra, Luksemburg – 3.573 evra, Island – 3.221 evro, Austrija – 3.104 evra, Irska – 3.041 evro, Nemačka – 2.952 evra, Francuska – 2.791 evro i Švedska sa 2.770 evra.

Švajcarska je takođe i lider po kvalitetu života, ne samo zbog visokih plata već i zbog sigurnosti, usluga u privatnom i javnom sektoru, te odnosu građana prema prirodnom ambijentu.

Koliko se zarađuje u Italiji?

Po podacima Evrostata, prosečna godišnja zarada Italijana je 21.462,62 evra što je oko 1.533 evra mesečno za 14 plata. Ipak treba uzeti u obzir da nemaju svi radnici 14 primanja kao i da se plate drastično razlikuju od juga ka severu zemlje.

Ova suma se takođe menja kada se uporede plate koje primaju muškarci sa platama žena: razlike su velike jer su žene koje rade iste poslove kao i muškarci manje plaćene od njih, prenosi RTS.

Italija, zastava, Pixabay

Iznos se takođe menja i s obzirom na godište zaposlenog i sektora u kojima rade. Po podacima INPS-a u Italiji najviše zarađuju muškarci između 55 i 59 godina – njihova prosečna godišnja plata je oko 32.000 evra, dok oni koji imaju između 60 i 64 godine zarađuju oko 30.000, a osobe preko 65 godina zarađuju oko 22.514 evra godišnje.

Podaci takođe pokazuju da mladi između 20 i 30 godina zarađuju prosečno oko 11.456 evra godišnje bruto, ako su muškarci, i oko 8.063 evra bruto ako su žene. Te sume rastu sa godinama, i u zavisnosti od sektora rada. Prošle godine plate su povećane u sektoru bankarstva za 7,5 odsto, kao i u sektoru finansija i osiguranja, dok su zaposleni u privatnom sektoru ostali na 23.000 evra a zaposleni u javnom sektoru na 33.500 evra bruto.

Najnižu platu, oko 7.000 evra godišnje primaju poljoprivredni radnici i zaposleni u domaćinstvima. Italija je iznad evropskog proseka indeksa siromaštva radnika. Naime u ovoj zemlji je siromašno 11,6 odsto osoba koje rade dok se taj procent u Evropi zaustavlja na 9,2.

Da li rastu plate?

Zbog galopirajuće inflacije, plate rastu u skoro celoj Evropi, osim u Italiji u kojoj se, bez obzira na ogroman rast cena, to nije desilo.

„U Evrozoni je inflacija dostigla 7,5 odsto, što će dovesti i do porasta plata u ovoj godini za 3 odsto“, izjavio je ekonomista i šef Centralne evropske banke Filip Lejn, rekavši da se tako nešto nije dogodilo u poslednjih deset godina.

Tako da, ako je prošle godine minimalac u Francuskoj bio povećan tri puta (ukupno oko 5,9 odsto) a sindikati su naumili da dođu do 2.000 evra, u Španiji je taj iznos dostigao 1.000 evra, a u Portugaliji se očekuje povećanje sa 705 evra na 800.

U Nemačkoj, 85.000 radnika čeličana pokušava da dogovori povećanje od 8,2 odsto, dok su zaposleni u hemijskom i farmaceutskom sektoru dobili ukupnu sumu od 1.400 evra. Minimalna plata će porasti sa 10 na 12 evra na sat a u Danskoj sa 10 na 14 evra po satu kako to traži sindikat.

Generalni sekretar Evropske konfederacije sindikata Luka Visentini, objasnio je da su „minimalne plate najveće u Nemačkoj, Austriji i Francuskoj, ali se trenutno radi i na velikim kampanjama u Belgiji, Španiji i Portugaliji i to na dva fronta, štiteći najsiromašnije kategorije povećanjem plata po zakonu i istovremeno povećavajući platu svaki put kada dođe do obnavljanja ugovora“.

U Italiji ne postoji minimalac

Za razliku od najvećeg broja evropskih zemalja, u Italiji ne postoji tzv. minimalna plata i od 1990. godine do danas plate su čak i smanjene. Italijanske firme su odbile reviziju oko povećanja plata, Generalna konfederacija italijanske industrije je rekla „NE“ zahtevu ministra rada, a polovina zaposlenih u Italiji čeka obnovu ugovora.

Italijanska politika nije u stanju da se dogovori o zakonom stabilizovanoj minimalnoj plati ispod koje je nemoguće sići i koja uzima u obzir troškove života i rast cena. To bi pomoglo svim onim radnicima koji su plaćeni izuzetno malo, naročito mladima.

S obzirom na inflaciju koja je u maju dostigla rekord kakav nije viđen od 1986. godine, minimalac utvrđen zakonom trebalo bi da je prioritet u Italiji, no nažalost to nije tako.

Čak se ni sami sindikati ne slažu oko minimalca, dok jedino Italijani imaju jasne ideje. Po nedavnom istraživanju instituta za istraživanje tržišta, 86 odsto ispitanika želi da se uvede zakonski minimalac.

I dok je Evropska unija na korak do političkog dogovora oko direktive, evropski komesar za ekonomiju Paolo Đentiloni izjavio je za dnevni list La Stampa da je kupovna moć s obzirom na plate dramatično smanjena.

„Povećanje razlika u staležima postaje ogromno tako da to ne sme da bude ignorisano i potrebno je doneti i u Italiji zakon o minimalcu kojim će biti garantovana prava radnika. Potrebno je i podići takse velikim multinacionalnim kompanijama koje izlaze kao pobednici iz ovog kriznog perioda, prvo pandemija a sada rat“, rekao je Đentiloni.

Porez na platu

Jedna od solucija bilo bi i smanjivanje poreza na zarade koji ima veliki uticaj na italijanske plate, jer je razlika između bruto plate koju treba da plati poslodavac i neto zarade koja ostaje zaposlenom astronomska.

Što se Evrope tiče, na prvom mestu po porezu je Belgija sa 52,6 odsto, zatim Nemačka sa 48,1 odsto, Austrija sa 47,8 odsto, Francuska sa 47 odsto i Italija sa 46,5 odsto. No, smanjenje poreza bi italijansku vladu koštalo mnogo. Ukoliko bi dali radnicima po 100 evra više svakog meseca to bi zemlju koštalo 16 milijardi evra.

Mladi napuštaju zemlju, ali kako izabrati gde otići?

S obzirom na veoma niske plate u Italiji i nikakve perspektive za mlade, beleži se veliki „odliv mozgova“, samo u 2019. godini zemlju je napustilo 70.000 ljudi. U poslednjih 10 godina skoro pola miliona mladih je napustilo Italiju da bi našlo bolje plaćene poslove u drugim zemljama Evrope. Situacija je najteža na jugu gde se najviše i oseća nedostatak posla.