Milan Kovač (29), tim lider u računovodstvu kompanije A1, na ovoj poziciji je od septembra prošle godine. Često je na relaciji Beograd‒Ljubljana, a ovo je njegova priča za „30 ispod 30”.

Odrastao je u Zemunu, gde je završio osnovnu i srednju školu, a potom i Ekonomski fakultet u Beogradu. Voli da kaže i ponešto privatno: „U braku sam od prošle godine. Supruga i ja čekamo da se uselimo u nov stan, koji je u izgradnji, naravno, opet u Zemunu. Strastveni sam ribolovac, iako sam taj svoj hobi otkrio tek pre nekoliko godina. Kada nisam na reci, volim da igram fudbal ili košarku, ili da uživam u dobroj knjizi. Svoje hobije shvatam vrlo ozbiljno.”

Milan Kovač, A1 (Foto: Stefan Jovanović i Zoran Rašić)

Šta mislite da vas je izdvojilo u odnosu na vašu generaciju? Šta je prevagnulo da budete poslovno istaknuti pre svoje 30. godine?

‒ Sreća je osnovni faktor u životu, a ja moram priznati da sam je imao napretek. Svoj životni i karijerni put prolazio sam uz kvalitetne ljude, koji su zaslužni za to što sam uspeo da se istaknem u poslu. Njihova čestitost, entuzijazam i ambicije bili su zarazni. Ovo je priznanje za sve njih, hvala im.

Kažu da se sreća zaslužuje. Kako ste je vi zaslužili?

‒ „Sreća je kad se sretnu priprema i prilika”, reče nekad Seneka. Pripreme sam prošao ne posustavši kroz mladalački splet trnja, a bio sam dovoljno odlučan kad su se prilike ukazivale.

Milan Kovač, A1

Koji je vaš savet za mlade kolege – kojim putem da se probiju?

‒ Ja bih im preneo da im put sigurno neće biti onaj koji su zamislili, već da budu spremni da probijaju put koji im se ukaže. Svako će morati da pronađe svoj.

Korporacija ili privatno preduzetništvo?

‒ U ovom trenutku sam, ipak, više za opciju sa nižim rizikom i nižom nagradom, odnosno za rad u korporaciji.

Verujete li u to da mladi mogu da promene ustaljenu poslovnu kulturu?

‒ Verujem da mogu i da će to i učiniti, doduše, nesvesno.

Duh vremena se stalno menja, pa će tako i poslovna kultura.

Milan Kovač, A1

Šta vas je konkretno opredelilo za to da se profesionalno razvijate u našoj zemlji, a ne u inostranstvu?

‒ Razlozi su isključivo privatni. Želim da svoj život provedem uz roditelje i prijatelje s kojima sam odrastao. Uz to, imao sam sreće da se karijerno ostvarim, tako da mogu sebi i svojoj porodici obezbediti dostojanstven život i u našoj zemlji.

Kada govorimo o poslu, kako vidite sebe za deset godina?

‒ Voleo bih da budem neko ko svoje kolege podržava, podučava i inspiriše. Pre svega, vidim sebe kako radim u dobroj atmosferi i lepom raspoloženju – tu ne bih pravio ustupke.