Klopka iz koje izlazimo samo unazad: Buđenje u Panksatoniju sopstvenog života
Neke filmove, posebno danas, odgledamo gotovo usput, zabave nas na sat-dva, a onda tiho skliznu u letargiju zaborava. Nasuprot njima stoje ona retka ostvarenja koja sa svakom novom decenijom dobijaju na težini, kao da tek protokom vremena njihova stvarna poruka uspeva da dopre do nas.
Kultni film „Dan mrmota“ (Groundhog Day) iz 1993. godine klasičan je primer takvog filmskog paradoksa. Na prvi pogled nastao kao lagana komedija, ali danas se gleda kao hladan, gotovo neprijatno tačan sociološki eksperiment. Kao rendgenski snimak savremenog čoveka zaglavljenog u sopstvenom životu.
FIl kao idealni pacijent i ogledalo društva
Na prvi pogled, Harold Ramis nam je prodao duhovitu premisu: cinični televizijski meteorolog Fil Konors osuđen je da se iznova i iznova budi u istom hladnom jutru, u malom, provincijskom Panksatoniju. Scenografija je banalna, a fenomen natprirodni. Pa ipak, vrlo brzo postaje jasno da autori nemaju ni najmanju nameru da nam objasne naučnofantastičnu pozadinu ove zaglavljenosti u vremenu.
Publika je ostavljena bez racionalizacije, jer uzrok nije važan. Važno je nešto drugo: zašto je upravo Fil idealan pacijent za ovu terapiju šokom?
Fil Konors je savršeno oličenje modernog egzistencijalnog hipohondra. Naizgled uspešan, profesionalno ostvaren, ali duboko premazan prezirom prema svemu što ga okružuje. On gleda kroz ljude, pati od hroničnog nedostatka empatije i pažljivo neguje svoj narcisizam. Njegov suštinski problem nije Panksatoni, niti vremenski tesnac u kom je zaglavljen, njegov najveći problem je osoba u koju se pretvorio pre nego što je u tu petlju uopšte i zakoračio. Vremenska anomalija ovde ne dolazi kao kazna, već kao ogoljeno ogledalo.
„Najveća tragedija modernog društva nije u tome što nam dani liče jedan na drugi, već što u toj repetitivnosti gubimo sposobnost da primetimo čoveka pored sebe.“
Svi smo mi Fil Konors
Ako stvari pogledamo izvan bioskopskog platna, paralela sa savremenim trenutkom postaje jeziva. Zar većina nas ne živi sopstvenu verziju Panksatonija? Buđenje u isti minut, isti automatizovani pokreti, predvidljive rute prevoza, isti isprazni razgovori na hodnicima kompanija, povratak kući preko istih pretrpanih saobraćajnica, konzumacija istih sadržaja na ekranima i odlazak na spavanje. Prestajemo da stvaramo uspomene, a počinjemo da odrađujemo protokole. U jednom trenutku, neprimetno, čovek prestane da živi i počne čisto tehnički da funkcioniše.
Fil Konors kroz ovu petlju prolazi kroz sve dobre poznate faze ljudskog suočavanja sa krizom. Prvo dolazi bahatost, kada shvati da nema sutrašnjice, on zaključuje da nema ni posledica. Koristi situaciju za jeftini hedonizam, manipulaciju, laži i sitne prevare. Novac, brzi automobili i trenutna zadovoljstva postaju njegov ventil. Međutim, Ramis nam ovde suptilno potura ključni zaključak: neograničena sloboda bez odgovornosti vodi pravo u najdublji očaj. Kada iscrpi sve materijalne kombinacije, Fil ostaje prazan, toliko suicidalno prazan da ni smrt više nema smisla, jer se čak i nakon nje budi uz isti iritantni zvuk radio-alarma.
Spasenje, ispostaviće se, ne leži u promeni spoljnih okolnosti, već u radikalnom unutrašnjem zaokretu. Klopka se ne otvara pritiskom na neko spoljno dugme, već onda kada Fil prestane da pokušava da nadmudri sistem i okrene se ka sebi. Momenat u kojem on počinje da uči da svira klavir, da čita poeziju, da hvata dete koje pada sa drveta i da menja gumu starijim gospođama nije patetični holivudski „hepiend“. To je duboka filozofska poruka da se smisao života ne nalazi u futurističkoj jurnjavi za uspehom, već u apsolutnoj prisutnosti u sadašnjem trenutku.
Živimo u svetu koji traži „sve i odmah“, koji zahteva perpetualnu produktivnost i konstantnu digitalnu dostupnost. Stalno negde žurimo, a retko se zapitamo kuda smo zapravo krenuli. Imamo više informacija nego ikada, a manje mudrosti nego ikad pre. „Dan mrmota“ nas vraća na fabrička podešavanja. Novi dan za Fila ne počinje kada on konačno uspe da osvoji ženu svojih snova, niti kada postane lokalna zvezda, novi dan sviće tek onda kada on istinski postane dobar, human čovek. Kada se fokus sa sopstvenog „ja“ pomeri na druge.
Ovaj film nije stvar filmske nostalgije, već ozbiljna mentalna vežba koju bi trebalo praktikovati periodično. U različitim životnim dobima čitaćemo ga drugačije: u mladosti kao pitku komediju karaktera, kasnije kao egzistencijalnu dramu, a danas, možda, kao upozoravajući šamar koji nas pita – da li mi zaista živimo nove dane, ili samo trista šezdeset pet puta godišnje recikliramo jedan te isti?
Zato, pogledajte ovaj film, makar jednom godišnje.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZLife/Jovan Kragović
Foto: Printskrin: Youtube/Sony Pictures Entertainment
