Kada radno vreme više ne postoji: Produktivnost raste, ali gde nestaju energija i prisutnost?

Poslednjih godina promenio se ne samo način na koji kupujemo već i način na koji organizujemo svakodnevni život. Svet u kojem su prodavnice imale radno vreme postepeno je zamenio svet u kojem je gotovo sve dostupno u svakom trenutku. Danas možemo da poručimo proizvod usred noći, proverimo status pošiljke u nekoliko klikova i očekujemo odgovor gotovo odmah. Potrošači su dobili neuporedivo veću brzinu, širi izbor i veću dostupnost. Istovremeno, mnogi su dobili nešto drugo – osećaj da ni njihov rad više nema jasno radno vreme.

Piše: Marija Milošević, psihološkinja i psihoterapeutkinja

Marija Milošević, psihološkinja i psihoterapeutkinja

Tehnološki napredak doneo je ogromne koristi. Međutim, tehnologija se menja brže nego čovek, pa se često lakše prilagođavamo novim alatima nego novim načinima života koje oni stvaraju.

Postoji jedna rečenica koju čujemo gotovo svakodnevno: „Umoran sam.” Ne izgovara se kao upozorenje. Najčešće dolazi uz osmeh ili kratku šalu, kao da opisuje nešto sasvim normalno. Umor više nije signal, već pozadinska buka. Toliko smo se navikli na njega da ga više ne doživljavamo kao poruku organizma, već kao podrazumevano stanje odraslog čoveka.

Važno je napraviti jednu razliku. Umor sam po sebi nije problem.

Neki od najlepših trenutaka ostavljaju nas umornima: dobro obavljen posao, vreme sa voljenima ili stvaranje nečega što nam je važno. Takav umor ne osiromašuje. Naprotiv, često nas ispunjava. Telo traži odmor, ali ga psiha ne doživljava kao poraz. Problem nastaje onda kada umor više nije cena života koji živimo, već posledica života koji nas polako troši.

U svetu koji slavi brzinu, dostupnost i postignuća, iscrpljenost je gotovo dobila status vrline. Ako ste stalno zauzeti, verovatno ste važni. Ako odgovarate na poruke kasno uveče, verovatno ste posvećeni.

Na pitanje „Kako si?” – sve češće odgovaramo opisom svog rasporeda. Govorimo o projektima i obavezama, kao da zauzetost predstavlja dokaz uspeha. Vremenom produktivnost postaje mera sopstvene vrednosti. Problem nastaje kada više ne znamo ko smo van svojih zadataka, rokova i rezultata. Tada umor prestaje da bude prolazno stanje i postaje deo identiteta.

Posledica je da odmor postaje neobično komplikovan. Mnogi ne osećaju krivicu zato što nisu završili posao, već zato što se odmaraju. Slobodno vreme kao da mora da bude opravdano i korisno. Zato i odmor često liči na još jedan projekat koji treba uspešno realizovati.

Sagorevanje se zato retko pojavljuje kao dramatičan slom. Češće dolazi tiho. Još jedan mejl pred spavanje. Još jedna poruka tokom večere. Još jedan vikend tokom kojeg završavamo „samo još par stvari”. Nijedna od tih situacija sama po sebi ne deluje ozbiljno. Njihov zbir, međutim, polako briše granicu između vremena za rad i vremena za život. Najpre nestanu male stvari. Razgovori koje odlažemo. Knjige koje više ne otvaramo. Ljudi koje stalno planiramo da pozovemo kada budemo imali više vremena.

Čovek dolazi na posao, odgovara na poruke i završava obaveze. Spolja gledano, sve izgleda u redu. Ono što polako nestaje nije samo energija. Nestaje sposobnost da nas život istinski zainteresuje i dotakne. Radoznalost se smanjuje. Entuzijazam postaje redak gost. Hobiji se odlažu za neka bolja vremena. Dani počinju da liče jedan na drugi. Aktivnost ostaje, ali zadovoljstvo iščezava.

Jedan od najpouzdanijih znakova iscrpljenosti nije to što nemamo energije. Iscrpljenost se često ne vidi samo u tome kako se osećamo, već i u onome što radimo. Pravimo greške koje inače ne bismo pravili. Zaboravljamo stvari koje su nam važne. Potrebno nam je više vremena za zadatke koji su nam nekada bili rutinski. Pažnja postaje rasuta, a broj sitnih propusta raste.

To je trenutak kada više ne primećujemo sopstveni život. Kada jutra, sastanci, vikendi i meseci počnu da prolaze bez stvarnog doživljaja da smo bili prisutni u njima. Tada problem više nije samo umor, već to što smo izgubili kontakt sa iskustvom življenja.

Možda je zato savremeni umor drugačiji od umora koji su poznavale prethodne generacije. Nekada je posao uglavnom ostajao na poslu. Danas ga nosimo u džepu, na noćnom stočiću i u mislima. Ne kroz velike obaveze, već kroz stalnu mentalnu prisutnost.

Postali smo veoma vešti u upravljanju vremenom, projektima i prioritetima. Mnogo manje pažnje posvećujemo upravljanju sopstvenom pažnjom. Naučili smo kako da organizujemo dan, ali mnogo ređe zastanemo da proverimo čemu zapravo poklanjamo svoje misli, energiju i prisustvo. A kvalitet života ne određuje samo ono što postižemo, već i ono što uspevamo da doživimo dok to postižemo.

Ljudi mogu da izdrže mnogo više nego što ponekad pretpostavljamo. Mogu da rade intenzivno, da podnose stres, da prolaze kroz zahtevne periode. Naš organizam mnogo lakše podnosi napor kada vidi njegov smisao i kraj. Kada postoji cilj, razlog zbog kojeg se trudimo i osećaj da će zahtevna faza jednom proći, iscrpljenost se doživljava drugačije. Nije svako izgaranje isto. Važno je i ono zbog čega izgaramo. Ono što organizam mnogo teže podnosi jeste osećaj da se zahtevi samo smenjuju jedan za drugim, bez završetka i bez mogućnosti oporavka. Zato mnoge ne iscrpljuje jedan veliki projekat, već osećaj da nijedan projekat nikada nije zaista završen.

Ipak, postoji još nešto što smo usput izgubili. Dokolica. Ne lenjost, već dokolica. Reč koju danas gotovo i ne koristimo, kao da je zajedno sa njom nestala i potreba koju označava.

Danas je čak i slobodno vreme postalo funkcionalno. Vežbamo da bismo bili zdraviji. Čitamo da bismo bili uspešniji. Putujemo da bismo se resetovali. Meditiramo da bismo bili produktivniji. Retko radimo nešto samo zato što je lepo.

Život se polako pretvara u listu obaveza umesto u doživljaj.

A upravo u trenucima kada ne jurimo rezultat često nastaju kreativnost, uvidi, nove ideje i osećaj povezanosti. Neke od najvažnijih odluka u životu ne donosimo dok jurimo ka cilju, već onda kada sebi dozvolimo da na trenutak ne budemo korisni.

Pored pitanja „Koliko sam umoran?”, vredelo bi postavljati i drugo: „Šta me još uvek raduje?” To pitanje može da deluje jednostavno, ali za mnoge postaje iznenađujuće teško. Oporavak ne počinje nužno odmorom. Počinje onda kada se ponovo pojavi interesovanje. Kada nešto probudi radoznalost, želju za učenjem, stvaranjem ili povezivanjem sa drugima.

Možda zato danas nije najvažnije kako da uradimo više – to nas već dovoljno dobro uče. Važnije je da ne izgubimo sposobnost da budemo prisutni u onome što živimo.

Tek tada umor prestaje da bude način života i vraća se svojoj prirodnoj ulozi – da nas podseti da zastanemo pre nego što izgubimo ono zbog čega smo uopšte krenuli. 

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Mario Pantić, Wayhomestudio / Magnific