Gledamo je u jednoj od omiljenih predstava beogradske publike – komediji „Boing boing”, koju je nakon Zvezdara teatra ugostio Teatar na Brdu. Slušamo je na mini-koncertima filmske muzike u okviru projekta „Srbija stvara”. Glumica Jelena Gavrilović je dama snažne životne energije koja ne stoji u mestu. Za novi BIZLife govori o tome kako hrani svoju dušu.

• Kako provodite tekuće dane?

Postoji jedna vežba za studente glume koja se zove „Ja čekam”. Nije slučajno što je to jedna od prvih vežbi na fakultetu, budući da se naš život i karijera neretko svode na čekanje. Mi čekamo. I kad snimamo, mi čekamo na svoju scenu. Glumci u šali umeju da kažu kako glume besplatno, a naplaćuju čekanje.

Ovih dana čekam da završim jedno veliko snimanje, što znači da pokušavam sve svoje obaveze da uskladim sa tim. Eto, ja čekam. I dobro sam dok čekam (smeh).

• Šta ste poslednje gledali i slušali što je ostavilo snažan utisak na vas?

To nije nužno pozorišna predstava. Takođe, ne mora utisak na mene da ostavi isključivo neko književno delo, ni film. To mogu biti ljudi koje srećemo na ulici. Oni koji nisu poznati, ali ostavljaju utisak. Fascinirana sam mladim ljudima koji danas pišu poeziju. Ovih dana najjači utisak na mene ostavlja upravo poezija za decu.

Jelena Gavrilović, glumica

• Sve aktivnije se bavite muzikom. Kakvi su vam dalji planovi na ovom polju?

Nedavno sam imala koncert filmske muzike u Dubaiju sa Aleksandrom Milutinović. Izveden je na našem paviljonu u okviru Svetske izložbe „Ekspo Dubai”. Do toga je došlo jer sam ambasadorka platforme „Srbija stvara”, čiji je slogan „Inspirisani prošlošću – kreiramo budućnost”. Spomenuti koncert je bio inspirisan domaćom filmskom muzikom i svim onim numerama kroz istoriju jugoslovenskog i srpskog filma koje smo, možda, zaboravili.

Planiram da nastavim život kroz te koncerte i nastupe, kroz muziku generalno. Muzika je uvek bila moj hobi, ali je sad sa tih malih vrata u moj život ušla na velika.

• Koliko je pandemija koronavirusa uticala na glumačku branšu?

Glumci su dosta radili za vreme kovida. Jedina stvar koja mi je jako smetala jeste strah koji su ljudi imali od kontakta i odnosa sa drugima. Sad, napokon, možeš nekome da se približiš. Imam utisak da smo, dok smo igrali predstave za vreme kovida, stalno bili u nekom strahu da će neko od nas da se razboli, što se, zaista, i jeste dešavalo. Mislim da smo naučili kako teatar i ljudi, zapravo, počivaju na odnosu.

• Šta radite kako biste bili bolji, zdraviji, otvoreniji…?

Navikla sam da ne stajem kada je reč o poslu. To je deo moje životne energije, rekla bih. Učenje i pokret.

Poštujem glumce koji su do poslednjih dana života išli na časove dikcije. Jedan od njih je Lorens Olivije, koji je smatrao da uvek treba da radi na sebi, čega su, verujem, svesni svi inteligentni ljudi.

Samo ograničen čovek može da se zaustavi u mestu.

Gledam da mi misli budu zdrave, da se zdravo hranim. Trudim se da obitavam u zdravom okruženju kada god je taj izbor do mene. Od toga zavisi duševno zdravlje svakog čoveka.

Jelena Gavrilović

• Šta za vas znači zdravo okruženje?

Volim ljude koji su drugačiji od mene. Različitost i dinamika me inspirišu i pokreću. Imam prijatelje iz detinjstva i ljude s kojima se dugo družim i punim baterije. Može i „daljinsko punjenje”. Ne moraju uvek da mi budu blizu da bi mi dali energiju.

• Preporučite nam neki kulturni sadržaj.

Ovih dana ponovo razmišljam o romanu Slobodana Selenića „Očevi oci”. Preporučujem ga svima koji ga nisu pročitali. Reč je o veoma značajnom piscu, vrlo modernom i savremenom, zapravo.

Jelena Gavrilović

• Ne bi bilo pošteno razgovarati sa vama a ne prokomentarisati vaš stil. Upečatljivi ste. Ko vas na tom polju inspiriše?

Trudim se da otkrivam mlade dizajnere i podržim ljude koji krče svoj put. Mi smo zemlja ideja. Treba da ih podržimo. Navijam za domaće dizajnere. Oni inspirišu mene, ja njih. Mi dajemo primer mlađoj publici – stoga, nećete me videti da na premijeru dolazim u farmerkama.

• Kako vidite sebe za deset godina?

Ovo je „prestrašno” pitanje i sećam se da sam na njega odgovarala pre deset godina (smeh). Vidim sebe u miru. To nije lako, jer nâs, glumce, pokreću unutrašnji vulkani, da ne kažem – nemiri. Dok me „vozi” ovaj nemir, nadam se da ću za deset godina pronaći mir.