Objasnite nam vašu povezanost s italijanskom kuhinjom. Zašto ste se odlučili za to da vaš projekat bude posvećen hrani s Apenina?

‒ Proizvodnja uopšte je moja velika strast, a pogotovo proizvodnja hrane, koja me je odmalena opčinjavala i inspirisala, jer pruža mogućnost da zadovoljite i svoju kreativnu, a i onu praktičnu stranu. Sa druge stane, gajim veliku ljubav ka dobroj hrani, lepim stvarima i hedonizmu. Kada se spoje svi elementi te slagalice, Italija je prva asocijacija. Ako me pitate gde najviše volim da boravim i u čijoj hrani najviše uživam, moj odgovor će uvek biti: Italija, jer s Italijom ne možete da pogrešite – to je, jednostavno, simbioza kvaliteta i jednostavnosti. Odatle je, pre šest-sedam godina, i krenula inspiracija ka mom cilju da stvorim nešto u čemu ću moći istinski da uživam i iza čega ću uvek moći da stanem.

Vaša priča je školski primer ulaska u preduzetništvo – nakon istaknute karijere u korporacijama, pokrenuli ste „nešto svoje”. Koja su vam konkretna znanja iz korporativnog sveta bila najznačajnija za pokretanje samostalnog biznisa?

‒ U korporaciji sam prvi put počela da radim veoma mlada, sa nepunom 21 godinom. I uvek kažem da sam ja u poslovnom smislu „prohodala” u korporaciji i zato sebe nekako doživljavam „korporacijskim detetom”. Imala sam sreće da su moji prvi koraci bili u jednoj velikoj domaćoj firmi koja je uvek najviše od svega cenila inicijativu i rad kod svojih zaposlenih. Baš zbog takve sredine sam imala mogućnost da brzo učim i napredujem, tako da sam u roku od dve godine došla do rukovodeće pozicije i bila zadužena za poseban entitet i tim od 15 ljudi. To mi je omogućilo da naučim kako firma stvarno „diše” i kako izgleda upravljati firmom, a posebno novim projektima – od početka do kraja.

Taj neki korporativni sistem i duh prenela sam i u svoju firmu, s tim što se u preduzetništvu očekuje još veća agilnost i prilagođavanje tržištu i kupcima.

Mnogima je, kao i meni, na prelazu između korporacije i sopstvenog poslovanja najteže da se naviknemo da iza nas više ne stoji sistem, već da od prvog, a onda i svakog narednog dana moramo samostalno da se borimo samo svojim imenom i prezimenom, znanjem i iskustvom koje imamo.

Zato sada nastojim da svoje petogodišnje iskustvo iz preduzetništva, zajedno sa skoro petnaest godina iz korporacija, sumiram u savetovanje svih onih koji žele da uđu u preduzetništvo u oblasti proizvodnje hrane. To savetovanje umanjuje većinu grešaka koju pravite na svakom početku i ubrzava dolazak do cilja, što mi je i bio glavni motiv kod ovog novog iskoraka u sferu konsaltinga.

Opišite nam vaš put od ideje do realizacije brenda Le Nonne Pasta Fresca. Šta je bilo najteže „savladati” – prostor, radnici, sirovine…?

‒ Iskreno, iako sam osoba koja se trudi da stvari gleda konstruktivno i pozitivno, moram da priznam da je sve bilo teško i izazovno, naročito što sam prvi put samostalno, bez veličine korporacije koja stoji iza mene, kretala u potpuno novi projekat, za koji u tom trenutku nisam imala sva potrebna tehnološka znanja. Tada shvatite da ste „one man show” i da je sve na vama, od najsitnijih detalja i administracije do velikih odluka u vezi sa investicijama, finansiranjem, strategijom itd. To žongliranje je, možda, i bilo najteže, jer na početku nemate zaposlene za sve procese koji su potrebni, pa ste u isto vreme i direktor, i vozač, i tehnolog, i komercijalista, i radnik u proizvodnji.

Le Nonne Pasta Fresca

Pored svih tih internih izazova u samoj firmi, tu je još jedan, eksterni činilac, a to je tržište, tj. krajnji kupac. Iako je kod nas u momentu kada sam počinjala ovaj biznis „italijanska kuhinja” bila vrlo poznat pojam, moram da kažem da je pravo poznavanje italijanske kuhinje bilo na veoma niskom nivou. Edukacija krajnjih konzumenata, čak i ugostitelja, u vezi sa razlikama između sveže i sušene, domaće i industrijske testenine bila je proces koji je zahtevao puno energije i upornosti, ali kako je danas slika prilično drugačija, vrlo sam ponosna na taj mali, mikronski, doprinos našem društvu. I zato sada, kada pogledam unazad, shvatam da je baš sve tako trebalo da bude da bih ja i profesionalno i lično danas bila ovde gde jesam.

Kada ste se pitali „Šta mi je ovo trebalo!”, a to se, verovatno, svaki preduzetnik u nekom trenutku zapita, šta je bio izvor snage i inspiracije da izgurate svoju ideju?

‒ To pitanje mi je prve dve godine bilo sigurno na pameti skoro svakog meseca. Problemi, ili kako ja volim da ih zovem – izazovi, dešavali su se na dnevnom nivou. Ali koliko god zvuči kao floskula, kada u nešto verujete i kada imate jasnu sliku kuda idete i šta je cilj, onda dobijete energiju koju, možda, niste ni znali da posedujete i sve se kockice nekako slože. Zatim, sa radom dođu i prvi rezultati i utisci kupaca. Kada dobijete više pozitivnih komentara ili konstruktivnih kritika, onda vaš proizvod nije samo vaš – već se razvija na zahtev tržišta i dobija sopstveni život, a tek onda nema odustajanja.

Da li znate koliko mojih prijateljica svojoj deci sprema Le Nonne lazanju kao sopstveni specijalitet? Pa zamislite da onda moramo da razočaramo njihove porodice da je taj specijalitet nestao. To je ta magija proizvodnje kojom možete zadovoljiti više segmenata vašeg poslovnog bića, ali nikada u potpunosti, što vas vuče napred.

Le Nonne Pasta Fresca

Ljude uvek zanima kako nabaviti novčana sredstva za pokretanje vlastitog biznisa. Bez namere da vam zavirujemo u novčanik, kako ste se vi snašli u tom segmentu?

‒ Jedan deo je bio iz sopstvenih sredstava, a jedan deo investicije bio je iz StartUp programa Fonda za razvoj Republike Srbije. I mogu da kažem da nam je u tom trenutku to pomoglo da mnogo ambicioznije uđemo u ceo projekat, sa mnogo ozbiljnim mašinama i većim kapacitetom proizvodnje od inicijalno planirane. To nam je omogućilo da odmah razvijamo više kanala prodaje i radimo sa zahtevnijim kupcima. Nas je poguralo da imamo veće planove.

Ipak, uvek napominjem da je najvažnije da imate value proposition i da se stalno vraćate na pitanje koji problem rešavate i da kroz strategiju i biznis plan sagledate da li je neophodno i pametno da odmah uđete u celokupnu investiciju ili je bolje to raditi u fazama. Ovo je često i najveća zamka ljudi koji ulaze u biznis – kako iz finansijske tako i iz vremenske perspektive, jer od sebe očekuju sve odmah, što je u većini slučajeva nemoguće. Iz sopstvenog iskustva mogu da kažem da je veoma važno da imate viziju na koji način i u kom pravcu želite dugoročno da razvijate svoju firmu i kojim tačno koracima morate ići do tog cilja. Tada, verujte mi, samo finansiranje neće biti glavni kamen spoticanja. Kako kažu, Where there is a will, there is a way. Danas je barem na raspolaganju dosta fondova, kako za nove tako i za postojeće biznise. Lako se možete informisati i preko interneta, bitno je imati ideju i upornost da je realizujete do kraja.

Po čemu je testenina iz vaše proizvodnje specifična i drugačija u odnosu na konkurentske?

‒ Zato što je to Le Nonne testenina.

Šalu na stranu, ključna razlika je u tome što mi sami uvozimo brašno iz Italije, iz jednog malog mlina iz Pulje sa kojim imamo partnersku saradnju od samog početka.

Time upravljamo kvalitetom naše osnovne sirovine, budući da nam je kontinuitet kvaliteta najbitnija stvar u proizvodnji i to je nešto sa čime nema kompromisa od samog početka. Trenutno proizvodimo preko četiri tone gotovog proizvoda mesečno i jedinstveni smo na tržištu baš po tome što u isto vreme imamo visok kapacitet proizvodnje, a svi naši proizvodi su u potpunosti izrađeni po tradicionalnoj recepturi bez dodataka boja, aditiva i konzervansa. Zato našu testeninu, pored naše radnje na Vračaru, možete da pronađete i u radnjama koje su u okviru Idea-Mercator sistema, kao i u preko 90 restorana i hotela sirom Srbije koji su prepoznali naš kvalitet.

Razgovaramo povodom petog rođendana vašeg brenda. Kada se osvrnete pola decenije unazad, na šta ste najponosniji?

‒ Veoma sam ponosna na brend koji smo stvorili i na svoje zaposlene, koji su mi bili velika podrška proteklih godina. Put nije bio lak. Ponosna sam i na to što sam uspela sama sebi da stvorim posao i radnu sredinu gde rado idem svakog dana. Ponosna sam kada mi neko kaže da mu je prva asocijacija na kvalitetnu testeninu Le Nonne pasta Fresca. A najviše sam ponosna kada mi neko ko sada pokreće svoj biznis kaže da mu je Le Nonne jedna od inspiracija i kada me zamole za savet kako uspešno započeti preduzetnički poduhvat. To mi je nekako najveći pokazatelj da su se sav trud i rad ispatili. Na kraju, ponosna sam i na sve svoje greške i pogrešne odluke, jer su me one dodatno motivisale da napredujem, a to je sastavni deo građenja svakog uspešnog brenda.

Koje je vaše omiljeno jelo?

‒ Ako pitate moje prijatelje, reći će vam da sam, kada je hrana u pitanju, izrazito probirljiva. Ali kako mi je vremenom hrana postala i neki vid profesionalne deformacije, u poslednje vreme sam najviše počela da cenim jednostavna jela sa malim brojem kvalitetnih sastojaka. I tu nekako na prvo mesto uvek izbije, meni omiljena, pasta Carbonara (ali ona prava italijanska, od samo četiri sastojka i, naravno, bez neutralne pavlake).