PR menadžeri sopstvenih života
Želimo da budemo autentični, ali da ne preteramo. Cenimo privatnost, ali dokumentujemo najprivatnije trenutke svojih života. Govorimo o tome koliko nam je važno da ne zavisimo od tuđeg mišljenja, a onda na deset minuta proveravamo kako je prošla poslednja objava. I spontanost smo nekako uspeli da pretvorimo u projekat koji zahteva planiranje, a čak ni kriza više nije samo kriza – ako je dovoljno dobro ispričamo, može da postane lekcija o otpornosti, a ako je ispričamo baaaaš dobro, možda i inspiracija drugima.
Piše: Gorica Mitrović, Glavna i odgovorna urednica DigitalLife-a
Dobro došli u doba u kojem smo svi pomalo PR menadžeri sopstvenog života!
Nekada si išao na odmor i vraćao se sa magnetom za frižider. Danas se vraćaš sa pažljivo odabranom galerijom zalazaka sunca i pričom o tome kako si naučio da usporiš i ponovo uspostaviš kontakt sa sobom.
Promeniš posao, pa to postaje strateški karijerni iskorak. Počneš da trčiš, pa već posle trećeg treninga razvijaš narativ o disciplini, kontinuitetu i pomeranju sopstvenih granica. Pročitaš knjigu, pa dobiješ priliku da pokažeš kakva si osoba. Čak i kada kupiš običnu šolju za kafu, postoji mogućnost da ona govori nešto važno o tvojim vrednostima, estetskim kriterijumima i odnosu prema svakodnevici.
Danas svi radimo na ličnom brendu, uređujemo biografije, upravljamo utiskom i pažljivo biramo šta ćemo pokazati, a šta ostaviti iza kulisa. Više ne živimo samo svoj život – živimo i njegovu javnu prezentaciju.
Principe marketinga smo toliko dobro usvojili da smo ih iz poslovnog okruženja preneli pravo u dnevnu sobu, na letovanje, u partnerske odnose i pred ogledalo. Naučili smo da je važno kako nešto izgleda, kakvu poruku šalje i kakvu reakciju izaziva.
Posebno je zanimljivo šta se dogodilo sa ranjivošću, koju smo nekada delili samo sa bliskim ljudima, a danas je postala format – dovoljno iskrena da deluje autentično, dovoljno upeglana da ne naruši lični brend. Možemo da pričamo o neuspehu, ali bi bilo poželjno da iz njega izvučemo pouku. Možemo da priznamo da nam je teško, ali bi trebalo da priča ima smislen završetak – ako je moguće, onaj u kojem smo zahvalni na svemu što nas je snašlo. Čak i ako još ne znamo šta osećamo, već razmišljamo kako ćemo to jednog dana ispričati.
Tu dolazimo do paradoksa: što više razmišljamo o tome kakav utisak ostavljamo, to manje prostora ostaje za ono što se zaista događa. Umesto da budemo prisutni u trenutku, počinjemo da ga posmatramo kao materijal za buduću objavu. Umesto da uživamo u uspehu, razmišljamo kako da ga predstavimo. Umesto da proživimo neuspeh, tražimo pouku koju ćemo iz njega izvući. Kao da nijedno iskustvo nije potpuno dok ne dobije dobar naslov i odgovarajući vizual.
A život, za razliku od brenda, ne mora uvek da ima jasnu poruku. Nekada smo neodlučni, dosadni, kontradiktorni i nedovršeni. Nekada promenimo mišljenje, a da to ne znači da smo prošli kroz transformaciju. Nekada nam se nešto lepo dogodi i ne naučimo baš ništa. Nekada nam je teško i ne pronađemo smisao. Nekada samo postojimo, bez potrebe da od toga napravimo priču.
Postoji jedna važna razlika između toga da budemo ljudi kakvi želimo da budemo i toga da izgledamo kao ljudi kakvi želimo da budemo. Prvo zahteva vreme, rad, greške i poneku neprijatnu istinu o sebi. Drugo zahteva dobru komunikaciju.
A kada se ta dva cilja raziđu, lični brend može da nastavi da raste i onda kada osoba iza njega stoji u mestu.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZLife magazin
Foto: Zoran Rašić / BIZLife
