Film snimljen pre nego što su postojali kućni video-rekorderi, internet i mobilni telefoni je novi striming hit
Film koji je snimljen 1966. godine, traje gotovo tri sata i govori o trojici revolveraša koji tragaju za zakopanim zlatom usred Američkog građanskog rata. Šezdeset godina kasnije, Dobar, loš i zao (The Good, the Bad and the Ugly) ponovo se penje na streaming listama. Quentin Tarantino ga je nazvao „najbolje režiranim filmom svih vremena“. I možda je upravo u tome tajna njegovog povratka.
Neki filmovi koji ostare, a neki filmovi koji postanu klasici. A postoje i oni koji decenijama kasnije počnu da izgledaju kao da su napravljeni baš za novu generaciju. The Good, the Bad and the Ugly Sergija Leonea pripada ovoj trećoj kategoriji.
Vestern iz 1966. godine trenutno ponovo privlači pažnju publike na streaming servisima. Prema podacima sa streaming-lista, film se početkom septembra našao među gledanijim naslovima na MGM-u, dok je dostupan i na drugim platformama, uključujući Tubi. Nije loše za film koji je snimljen pre nego što su postojali kućni video-rikorderi, internet, mobilni telefoni ili streaming servisi.
U glavnim ulogama su Clint Eastwood, Eli Wallach i Lee Van Cleef, a film je završni deo čuvene Leoneove „Dollars Trilogy“. Radnja prati trojicu potpuno različitih muškaraca koji, usred haosa Američkog građanskog rata, pokušavaju da pronađu 200.000 dolara u zlatu.
Ali priča o njegovom novom uspehu zapravo nije priča o nostalgiji, jer veliki deo današnje publike nije odrastao uz ovaj film. Oni ga otkrivaju sada.
Film koji je promenio način na koji izgleda vestern
Kada je Leone snimao The Good, the Bad and the Ugly, vestern je već imao svoju dobro poznatu formulu. Heroj, negativac, široki pejzaži, konji, revolveri i obračun koji će rešiti sve. Leone je tu formulu uzeo i napravio nešto mnogo prljavije, brutalnije i stilizovanije.
Njegovi junaci nisu klasični heroji. Nema mnogo priče o časti i moralu. Likovi su pohlepni, nasilni, lukavi i spremni da prevare jedni druge čim se ukaže prilika. A onda je došla kamera.
Leone je koristio ogromne totalne kadrove pejzaža, a zatim ih presecanjem suprotstavljao ekstremnim krupnim planovima lica. Oči, znoj, prašina, oružje i tišina postaju važniji od dijaloga.
U završnom obračunu, koji je danas jedna od najpoznatijih scena u istoriji filma, napetost se gradi gotovo bez reči. I upravo taj jezik filma preživeo je decenije.
Kako je Tarantino 2002. godine zabranio telefone na setovima i to pravilo nikada nije promenio
Tarantino ga nije samo voleo – učio je od njega
Jedan od najvećih obožavalaca Leoneovog filma je Quentin Tarantino. Tarantino je The Good, the Bad and the Ugly nazvao „najbolje režiranim filmom svih vremena“ i „najvećim dostignućem u istoriji kinematografije“. U anketama časopisa Sight & Sound 2002. i 2012. godine, film je birao kao svoj izbor za najbolji film ikada. Uticaj se vidi i u njegovim filmovima.
Jedan od najpoznatijih primera je završni obračun u Reservoir Dogs, koji očigledno duguje mnogo Leoneovoj estetici. A kada je Tarantino 2015. snimio The Hateful Eight, za muziku je angažovao Ennia Morriconea – čoveka čija je muzika za Leoneove filmove postala jednako legendarna kao i sami kadrovi.
Drugim rečima, deo onoga što danas prepoznajemo kao „Tarantinov stil“ zapravo vodi direktno do filmova Sergija Leonea.
A tu je i muzika koju svi prepoznaju
Čak i ako nikada niste gledali film, velika je šansa da prepoznajete njegovu muziku. Ennio Morricone napravio je jednu od najprepoznatljivijih filmskih tema svih vremena – onu koja počinje gotovo kao zvuk nekog čudnog, dalekog stvorenja, a zatim postaje muzički potpis čitavog žanra.
Film je zahvaljujući Morriconeu dobio dodatnu dimenziju: zvuk više nije samo pratio akciju. On je stvarao napetost, najavljivao sukob i često govorio ono što likovi nisu.
Zbog toga The Good, the Bad and the Ugly danas funkcioniše i izvan svog žanra. Možete ga gledati kao vestern, ali i kao lekciju iz režije, montaže, fotografije i filmske muzike.
Šezdeset godina kasnije, još uvek izgleda moderno
Možda je upravo to razlog zbog kojeg film ponovo pronalazi publiku.
Streaming je promenio način na koji otkrivamo stare filmove. Nekada je za gledanje klasika bilo potrebno da čekate televizijsku reprizu, pronađete VHS ili DVD ili jednostavno verujete nekome ko vam kaže da „to morate da pogledate“. Danas je dovoljno da se film pojavi na platformi, a kada se to dogodi, granica između „novog“ i „starog“ filma praktično nestaje.
Za nekoga ko ima 20 ili 25 godina, The Good, the Bad and the Ugly nije „film iz 1966.“ u istom smislu u kojem je to bio za prethodne generacije. To je jednostavno još jedan naslov koji se pojavio među preporukama.
I možda je to najbolja stvar koja se mogla dogoditi klasicima, jer ovaj film ne mora više da čeka da ga neko proglasi važnim. Dovoljno je da klikne play. Šezdeset godina nakon premijere, Clint Eastwood i dalje stoji na ekranu, Morriconeova muzika kreće, tri revolveraša gledaju jedan u drugog – i scena i dalje funkcioniše.
Možda je to najbolji dokaz da neki filmovi ne postaju bezvremenski zato što pripadaju prošlosti. Postaju bezvremenski zato što budućnost nastavlja da ih kopira.
Izvor: BIZLife
Foto: ChatGPT
