Kako su Milan i Bojan zarobili duh Beograda u komadima betona
Sivi, monumentalni i često neshvaćeni, beogradski brutalistički giganti decenijama stoje kao nemi svedoci jednog vremena. Dok ih domaća javnost neretko posmatra sa distancom, pripisujući im hladnoću i melanholiju prošlih vremena, stranci u ovim građevinama vide arhitektonsku avangardu i neustrašivi urbanizam kakav Evropa retko gde može da ponudi.
Brutalizam je duboko utkan u vizuelni kod i identitet Beograda. Upravo tu sponu između sirovog građevinskog materijala i kolektivnog sećanja prepoznali su Milan Stepanović i Bojan Krak. Njih dvojica stoje iza brenda Brutal Belgrade, studija koji od pravog betona izliva skulpture kultnih prestoničkih zgrada – od „Geneksa” do „Istočne kapije”. Milan i Bojan za magazin BIZLife otkrivaju kako su uspeli da najgrublji materijal pretvore u medijum za prenos čistih, intimnih emocija.
Milan Stepanović i Bojan Krak
Simboli grada istrgnuti iz uličnog sivila
Ideja da se monumentalna arhitektura Beograda preseli u formu skulpture nastala je sasvim prirodno, kako kažu, iz potrebe da se fokus javnosti vrati na simbole pored kojih svakodnevno prolazimo, a koje smo, paradoksalno, prestali da primećujemo.
„Mislim da smo taj trenutak prepoznali kada smo shvatili na šta mi prvo pomislimo kada razmišljamo o simbolima Beograda, pa smo odlučili da sami isprobamo da napravimo ono što najbolje znamo – skulpture – kako bismo te elemente izdvojili iz celine grada i stavili veći fokus na njih”, objašnjavaju momci iz studija Brutal.
Početak je bio vođen čistom estetikom, minimalizmom, sirovim betonom i konceptualnom snagom tih zgrada. Međutim, u razgovoru sa ljudima, autori su shvatili da ove makete imaju mnogo dublji odjek. Građevine su za publiku postale okidači za lične priče: sećanja na detinjstvo, prve dolaske u Beograd ili žal za gradom koji je nekada bio drugačiji.
„Tada smo razumeli da maketa ili skulptura prestaje da bude samo objekat i postaje svojevrsni nosilac kolektivnog sećanja i lične emocije.”
Težina pravog betona kao svesno estetsko sidro
Njihovi radovi odbijaju etiketu klasičnih turističkih suvenira. Cilj je bio zadržati težinu, karakter i autentičnost originalnih objekata, zbog čega je izbor materijala bio beskompromisan – pravi beton. U njemu, kako kažu, leži specifična tekstura i osećaj trajanja.
Skulpture su svesno lišene bilo kakvih dekorativnih elemenata, boja ili natpisa. Milan i Bojan ističu da time svesno ostavljaju prostor posmatraču da sam dovrši umetničko delo: „Ljudima ostavljamo prostor da ih emocionalno oboje sopstvenim iskustvom. Mislimo da takve stvari ljudi često kupuju vođeni emocijom – nešto ih, jednostavno, pogodi.”
Zanimljiv je fenomen da arhitekturu Novog Beograda i sličnih blokova često više vrednuju posetioci sa strane nego lokalno stanovništvo. Autori smatraju da je ključ u prevelikoj bliskosti, ali i istorijskom prtljagu koji naši ljudi nose na plećima. Tokom teških devedesetih godina, ove zgrade su u svesti ljudi bile povezivane sa zapuštenošću, nesigurnošću i društvenom krizom, što je stvorilo emotivnu distancu.
Ipak, postoji fascinantan paradoks u svesti stanara ovih monumentalnih blokova. Oni će se često žaliti na sivilo i grubost svog okruženja, ali u isto vreme – svedoče momci iz studija – ne žele da ga napuste, vezani sponama koje ni sami ne umeju racionalno da objasne. Stranci, rasterećeni takvog konteksta, odmah prepoznaju hrabre konstrukcije i autentičnost. Srećom, svest se menja sa novim generacijama, koje uviđaju kulturnu vrednost ove baštine.
Ogoljena suština i fokus na čoveka
Najveći uspeh projekta Brutal Belgrade leži u tome što su uspeli da preokrenu percepciju betona kao sinonima za hladnoću. Kada se kolosalna građevina prevede u dimenzije predmeta koji možete držati na dlanu ili postaviti na policu u dnevnoj sobi, čitava perspektiva se dramatično transformiše.
„Zgrada više nije nedostižna masa u prostoru, postaje nešto lično, blisko i gotovo nežno”, ističu oni i dodaju da publika, zapravo, reaguje na atmosferu jednog prohujalog vremena, na uspomene i detinjstvo koje taj beton simbolizuje.
Iako se među kupcima nalaze oni koji imaju direktnu porodičnu vezu sa ovim zgradama, profil ljudi koji biraju ove skulpture mnogo je širi. To je publika koju privlači dizajn, savremena urbana estetika i alternativna kultura. To su pojedinci u potrazi za autentičnim izrazom. Brutalizam ih privlači svojom radikalnom iskrenošću.
„Brutalizam je kod nas postao neka vrsta kolektivnog sećanja na Jugoslaviju i jedan sistem vrednosti koji više ne postoji. Te zgrade nisu samo beton. One imaju svoju formu, a upravo je ta ogoljena forma suština brutalizma. Ništa nije sakriveno. Stepenice su stepenice, beton je beton. Ne postoji dekorativna maska.”
Autori podsećaju na suštinsku vrednost ove arhitekture: njen fokus je bio na čoveku, prostoru, svetlosti i ideji zajedništva, a ne na pukoj estetici. Kroz svoj rad oni, zapravo, dokumentuju kulturu i filozofiju života koja polako nestaje.
Granice između dizajna, arhitekture i umetnosti u njihovom studiju svesno su izbrisane. U njihovom kreativnom prostoru ravnopravno koegzistiraju skulptura, fotografija i restauracija. Trenutno su fokusirani na novi, uzbudljiv poduhvat – restauraciju kultnog crvenog jugoslovenskog kioska K67, koji predstavlja još jedan stub našeg dizajnerskog i kulturnog identiteta.
„Rudo” kao kosmička kapija
Na pitanje koju bi zgradu izabrali da sačuvaju za večnost kao ultimativni simbol Beograda, Milan i Bojan nemaju dilemu. To je kompleks „Rudo”, poznat kao Istočna kapija Beograda.
„Ne samo zbog njegove prepoznatljivosti, već zbog svega što simbolizuje. Za nas je ’Rudo’ mnogo više od zgrade – svojevrsni portal. Gde god da ga gledate i iz kog god ugla da mu prilazite, ovaj kompleks deluje kao prolaz ka nečemu većem od same arhitekture”, objašnjava ovaj kreativni dvojac.
Fascinirani dinamikom ove građevine koja se menja u zavisnosti od ugla posmatranja, posebno izdvajaju njen centralni otvor: „Posebno je fascinantan centralni otvor između kula. Mogao je da bude običan funkcionalni spoj, ali izgleda gotovo kao kosmička kapija. To je trenutak kada arhitektura prelazi u simbol.”
Dok obrisi „Geneksa” ili kompleksa „Rudo” polako nestaju pod pritiskom novih staklenih fasada i modernog urbanizma, ove betonske minijature ostaju kao trajno svedočanstvo o vremenu kada smo hteli da gradimo drugačije. Grad ne čine samo ljudi i ulice – čine ga i priče koje prežive u betonu.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZLife magazin/Jovan Kragović
Foto: Srna Nikić
