10 najboljih rečenica kojima počinju veliki romani
Malo je stvari koje je teže napisati od savršene prve rečenice. Ona mora da privuče čitaoca, nagovesti atmosferu, postavi ton priče i probudi radoznalost – i to često sa svega nekoliko reči. Neke od najvećih književnih priča upravo zato počinju rečenicama koje se pamte decenijama.
Najbolje među njima deluju gotovo jednostavno. Nekad odmah upoznaju čitaoca sa nezaboravnim pripovedačem, nekad jednom slikom stvaraju čitav svet, a nekad u samo nekoliko reči nagoveste ono što će uslediti. Evo deset uvodnih rečenica koje su ostale upamćene kao neke od najboljih u istoriji književnosti.
10. „Sve srećne porodice liče jedna na drugu; svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.“
Ana Karenjina – Lav Tolstoj
Tolstojeva prva rečenica odmah pretvara porodičnu sreću u nešto što treba preispitati, a ne nešto što se podrazumeva. Srećne porodice prikazane su kao jedna kategorija, slična jedna drugoj, dok se nesrećne razlikuju svaka na svoj način.
Naizgled jednostavna, ova tvrdnja je mnogo složenija nego što se u prvi mah čini. Kako roman odmiče, ona dobija nova značenja. Tolstoj već na samom početku iznosi gotovo životnu mudrost, ali i stav koji se kroz priču iznova potvrđuje.
9. „Danas je umrla mama. Ili možda juče, ne znam.“
Stranac – Alber Kami
Prva rečenica Kamijevog Stranca odmah otkriva emocionalnu distancu njegovog glavnog junaka. Merso o smrti majke govori gotovo ravnodušno, kao da izveštava o događaju koji se tiče nekog drugog.
Upravo ta odsutnost emocija čini rečenicu toliko snažnom. Kami od samog početka postavlja ton romana: važni i potresni događaji opisani su hladno, jednostavno i bez uobičajene emotivne reakcije. Čitalac odmah shvata da sa pripovedačem nešto nije sasvim uobičajeno.
8. „Nebo iznad luke bilo je boje televizora podešenog na kanal bez programa.“
Neuromant – Vilijam Gibson
Gibson već u prvoj rečenici uzima nešto sasvim poznato i pretvara ga u nešto potpuno novo. Nebo poredi sa televizijskim ekranom na kojem nema programa – slikom koja istovremeno deluje poznato i neobično.
Ta metafora odmah uspostavlja atmosferu sajberpanka, sveta u kojem su tehnologija, grad i čovek neraskidivo povezani. U samo jednoj slici Gibson uspeva da stvori osećaj budućnosti koja je istovremeno uzbudljiva, hladna i pomalo zastarela.
7. „Bilo je to čudno, sparno leto, leto kada su pogubili Rozenbergove, a ja nisam znala šta radim u Njujorku.“
Stakleno zvono – Silvija Plat
Silvija Plat u prvoj rečenici spaja naizgled običan letnji dan sa jednim od najmračnijih događaja tog vremena – pogubljenjem Rozenbergovih.
Upravo taj sudar ličnog i istorijskog daje rečenici posebnu snagu. Pripovedačica govori o sopstvenoj zbunjenosti i boravku u Njujorku dok se u pozadini odvija veliki istorijski događaj. Ta distanca, posmatrački ton i osećaj izdvojenosti prožimaju čitav roman.
6. „Tajler mi je sredio posao konobara, a onda mi je gurnuo pištolj u usta i rekao: prvi korak ka večnom životu jeste da moraš da umreš.“
Borilački klub – Čak Palanjuk
Početak Borilačkog kluba deluje gotovo obično – sve dok vrlo brzo ne postane mračan i potpuno bizaran. Čitalac je već u prvoj rečenici bačen u opasan svet Tajlera Dardena, nasilja i ideje o večnom životu.
Palanjuk odmah uvodi ono što će postati jedna od glavnih tema romana: odnos pripovedača i Tajlera i njegov ogroman uticaj na njega. Njegovo prisustvo od prve rečenice deluje gotovo preteće i sveprisutno.
5. „Vrisak se prolamao nebom.“
Duga gravitacije – Tomas Pinčon
Samo šest reči dovoljno je Tomasu Pinčonu da stvori osećaj misterije i opasnosti.
Rečenica je kratka, ali izuzetno snažna. Ne znamo šta se dešava, odakle dolazi vrisak ni šta će uslediti – ali želimo da saznamo. Jednom slikom Pinčon stvara zvuk, pokret, napetost i osećaj nadolazeće opasnosti. Savršen primer koliko malo reči piscu ponekad treba da bi izazvao snažnu reakciju.
4. „124 je bila zlobna. Puna otrova jednog deteta.“
Voljena – Toni Morison
Prva rečenica Voljene zbunjuje čitaoca, ali upravo u tome leži njena snaga. Broj 124 ubrzo postaje nešto više od obične oznake – kuća dobija osobine živog bića, a prostor priče počinje da deluje kao da nosi sopstveno sećanje.
Pominjanje „otrova jednog deteta“ dodatno stvara nelagodu i otvara pitanje na koje čitalac odmah želi odgovor. Morison već na početku gradi svet u kojem prošlost nije mrtva – ona je prisutna, gotovo fizička.
3. „Bio je to svetao i hladan aprilski dan, a satovi su otkucavali trinaest.“
1984 – Džordž Orvel
Orvel počinje potpuno običnom slikom: hladan, svetao dan u aprilu. A onda dolazi jedan detalj koji sve menja – satovi otkucavaju trinaest.
Upravo taj prelaz iz svakodnevnog u potpuno neprirodno savršeno uvodi čitaoca u svet 1984. Sve na prvi pogled deluje normalno, ali nešto očigledno nije u redu. U jednoj rečenici Orvel uspeva da stvori osećaj nelagode koji će obeležiti čitav roman.
Ekonomija „Ponosa i predrasuda“: Zašto je muškarac sa 4.000 funti godišnje poželjan muž?
2. „Opšte je priznata istina da je neoženjen čovek koji poseduje veliko bogatstvo sigurno u potrazi za ženom.“
Gordost i predrasuda – Džejn Ostin
Prva rečenica romana Gordost i predrasuda često se shvata kao ozbiljna tvrdnja, iako je zapravo suptilno ironična. Ostin već na početku duhovito komentariše društvena pravila svog vremena i ideju da bogat, neoženjen muškarac gotovo po definiciji mora biti poželjan „ulov“.
Ta ironija odmah postavlja ton romana. Ostin čitaocu daje do znanja da će društvene norme, brak, novac i odnosi među ljudima biti posmatrani sa dozom humora i distance.
1. „Mnogo godina kasnije, pred streljačkim strojem, pukovnik Aurelijano Buendija setiće se onog dalekog popodneva kada ga je otac poveo da otkrije led.“
Sto godina samoće – Gabrijel Garsija Markes
Jedna od najčuvenijih prvih rečenica u istoriji književnosti odmah spaja prošlost, budućnost i sadašnji trenutak.
Čitalac počinje scenom u kojoj se pukovnik nalazi pred streljačkim strojem, ali se priča istog trenutka vraća u daleku prošlost – u dan kada je kao dečak sa ocem prvi put video led. Markes već u prvoj rečenici pokazuje kako će se vreme ponašati u ovom romanu: neće biti linearno, već će sećanja, porodična istorija i budući događaji neprestano preplitati.
U samo jednoj rečenici nalazi se čitava priča o vremenu, porodici, sećanju i prolaznosti. Sto godina samoće zato s razlogom počinje rečenicom koja je postala književna legenda.
Izvor: BIZLife
Foto: Magnific/@olgaleschenko
