Stalno se izvinjavate – čak i kada niste ništa skrivili? Možda nije stvar u ljubaznosti
„Izvini“ pre nego što iznesete mišljenje. „Izvini što smetam“ kada nekoga nešto pitate. „Izvini“ jer ste zauzeli malo više prostora, zakasnili nekoliko minuta ili jednostavno tražite nešto što vam pripada.
Za neke ljude izvinjavanje je toliko automatsko da ga izgovaraju i onda kada objektivno nemaju zbog čega da se izvinjavaju. A psihološki gledano, iza te navike ne mora da stoji skromnost. Ponekad je u pitanju naučeno uverenje da je sopstveno prisustvo nešto što treba opravdavati.
Ljudi koji se konstantno izvinjavaju često ne pokušavaju samo da budu pristojni. Oni pokušavaju da umanje sopstveni „uticaj“ na okolinu.
Umesto: „Imam drugačije mišljenje“, dolazi „Izvini, ali ja mislim…“.
Umesto: „Treba mi pomoć“, dolazi „Izvini što te cimam“.
Umesto: „Pomeri se, molim te“, dolazi gotovo refleksno „Izvini“.
Problem nije u jednoj reči. Problem nastaje kada izvinjavanje postane način na koji osoba reguliše tuđe reakcije – kao da unapred pokušava da spreči mogućnost da će nekome zasmetati.
Kada je „izvini“ zapravo traženje dozvole?
Ako je neko odrastao uz poruku da je „previše“ – previše glasan, zahtevan, emotivan, ambiciozan ili jednostavno prisutan – može da nauči da svoje potrebe stalno ublažava. Takva osoba kasnije može da bude odrasla koja se izvinjava kada postavi pitanje na sastanku, kada traži povišicu, kada kaže da se sa nečim ne slaže ili kada zauzme mesto za stolom.
Na prvi pogled, to može izgledati kao izuzetna obzirnost. Međutim, iza nje ponekad stoji strah od konflikta, odbacivanja ili negativne procene. Zato je korisno razlikovati izvinjenje od odgovornosti.
Ako ste nekoga povredili, zakasnili, pogrešili ili prešli nečiju granicu – izvinjenje ima smisla. Ali ako samo iznosite mišljenje, postavljate pitanje ili tražite ono što vam pripada, nema potrebe da se unapred ponašate kao da ste napravili problem.
„Izvini“ može da postane automatski odgovor
Posebno je zanimljivo što osoba često ni ne primećuje koliko puta dnevno izgovara ovu reč. Ona postaje verbalni refleks.
Neko vas prekine – vi kažete „izvini“.
Neko stane na putu – vi kažete „izvini“.
Vi nekoga zamolite da ponovi ono što je rekao – opet „izvini“.
U tim situacijama često nema stvarne krivice. Postoji samo naučena potreba da se situacija učini što manje neprijatnom. Prvi korak zato nije da izbacite „izvini“ iz rečnika, već da počnete da primećujete zbog čega ga izgovarate.
Da li ste zaista nešto uradili pogrešno? Ili samo pokušavate da budete sigurni da nikome ne smeta što postojite, govorite, pitate, tražite ili zauzimate prostor?
Ne morate da budete „manji“ da bi drugima bilo prijatno
To ne znači da treba prestati biti obziran. Naprotiv. Zdrava komunikacija podrazumeva sposobnost da prepoznamo kada smo pogrešili i da za to preuzmemo odgovornost.
Ali postoji velika razlika između: „Izvini što sam zakasnio, moja greška“ i „Izvini što sam te pitao“. U prvom slučaju preuzimate odgovornost. U drugom se gotovo izvinjavate zbog sopstvene potrebe.
Možda zato sledeći put kada vam automatski dođe da kažete „izvini“, vredi napraviti malu pauzu.
I zapitati se: da li sam zaista uradio nešto zbog čega treba da se izvinim – ili samo pokušavam da se izvinim zbog toga što zauzimam prostor.
Izvor: BIZLife
Foto: Magnific/ stevanovicigor
