Šta ostaje čoveku kada AI preuzme zadatke?

Strah da će tehnologija uzeti ljudima posao nije nov. Menjali su se samo naziv i vrsta tehnologije. Nekada su to bile parne mašine, lokomotive, zatim računari, internet, automatizacija. Danas je to veštačka inteligencija.

Piše: Vedran Ivanković, stručnjak za komunikacije

Razlika je u tome što se ovog puta promena ne zaustavlja na fizičkom ili rutinskom radu. AI je ušao direktno u ono što smo dugo smatrali ekskluzivno ljudskom teritorijom: pisanje, analiziranje, programiranje, prevođenje, dizajn, istraživanje, razgovor, stvaranje ideja. Zato je i pitanje ozbiljnije: ako mašina ume da uradi sve to, šta ćemo onda mi?

Možda je problem u samom pitanju. Posao nije jedna aktivnost. Posao je skup desetina različitih zadataka. Ako želimo da razumemo šta će AI zaista promeniti, prvo moramo da rastavimo posao na njegove sastavne delove.

Uzmimo komunikacije.

Istraživanje teme. Monitoring. Transkript intervjua. Prva verzija saopštenja. Sažetak dokumenta. Predlog naslova. SEO analiza. Varijacije teksta za društvene mreže. Prezentacija. Veći deo toga AI već danas može da radi veoma dobro i neuporedivo brže nego čovek. Ali komunikacije nisu zbir tih zadataka. Neko mora da odluči šta uopšte treba reći. Da razume trenutak u kojem organizacija govori. Da proceni šta je reputacioni rizik. Da zna šta će publika razumeti, a šta pogrešno protumačiti. Da između pet formalno dobrih poruka izabere onu koja je prava. Na kraju, da preuzme odgovornost za odluku.

Tu se pojavljuje čovek. Ne samo na kraju procesa već i na njegovom početku. Zato bih budućnost rada opisao tako da pre AI-ja mora da bude čovek, a posle AI-ja ponovo mora da bude čovek. Čovek definiše problem. AI ubrzava obradu. Čovek procenjuje rezultat. To ne znači da će sva postojeća radna mesta opstati. Naprotiv, broj ljudi potreban za određene poslove verovatno će biti manji.

Novo istraživanje u okviru programa „Economic Futures” kompanije Anthropic upravo tako modeluje budućnost rada. Umesto da zanimanje posmatra kao nedeljivu celinu, svaki posao tretira kao paket zadataka. AI neke zadatke ne menja, neke ubrzava, neke potpuno automatizuje, a istovremeno može da stvori nove. To je važna razlika. Nije nužno pitanje da li će nestati marketinški stručnjak, programer, pravnik ili finansijski analitičar. Pitanje je koliko će zadataka od kojih se njihov posao danas sastoji upravo čovek morati da radi i u budućnosti.

Anthropic u jednom od svojih scenarija pretpostavlja da bi AI do 2030. mogao da bude sposoban da obavlja polovinu tzv. knowledge worka, odnosno poslova zasnovanih pre svega na znanju i radu sa informacijama. U tom scenariju ekonomija raste znatno brže, ali plate pomenute grupe radnika gotovo da ne rastu.

To vodi do paradoksa koji ćemo tek morati ozbiljno da razumemo. Možemo imati mnogo produktivniju i bogatiju ekonomiju, a istovremeno manju potrebu za određenim vrstama zaposlenih. Ako jedan iskusan stručnjak uz AI može da uradi ono za šta je nekada bio potreban tim od troje ljudi, kompanija neće nužno otpustiti sve troje. Ali možda sledeći put neće zaposliti trećeg.

Tu posebno postaje zanimljivo pitanje juniora. Veliki deo početničkih poslova tradicionalno se sastojao upravo od zadataka koji se danas najlakše automatizuju – prikupljanje podataka, monitoring, priprema prve verzije, sređivanje prezentacije, osnovna analiza, istraživanje. Junior je kroz te zadatke učio posao. Ako AI preuzme veliki deo tog rada, kompanija dobija produktivnost, ali nastaje novi problem: kako će budući senior steći iskustvo ako više ne postoji isti put kojim se nekada stizalo do seniorske pozicije?

To nije mali organizacioni problem. Decenijama su kompanije neformalno koristile jednostavne poslove kao školu. Mladi ljudi su kroz izvršenje učili kontekst, pravili greške na manje rizičnim zadacima, gledali kako iskusniji donose odluke i tek vremenom dobijali veću odgovornost.

Ako mašina preuzme veći deo tog „početničkog terena”, kompanije će morati da smisle novi način za stvaranje iskustva. Možda će juniora biti manje, ali će od njih znatno ranije biti traženo mnogo više. Ne samo da koriste AI već i da znaju da provere rezultat. Da prepoznaju kada model halucinira. Da razumeju zašto je jedan odgovor tehnički tačan, ali poslovno pogrešan. Da postave pravo pitanje pre nego što zatraže odgovor. Drugim rečima, AI možda neće ukinuti juniorski nivo, ali bi mogao da ukine način na koji se postajalo senior. Dakle, promena neće zahvatiti samo radna mesta. Menjaće i arhitekturu karijere.

Svetski ekonomski forum procenjuje da bi globalne promene na tržištu rada do 2030. godine mogle da stvore 170 miliona novih radnih mesta, dok će 92 miliona nestati. Neto računica je pozitivna. Ali čovek ne živi u neto računici. Čoveku čije je zanimanje nestalo malo znači što je negde u drugom sektoru nastalo neko novo.

Pravo pitanje zato nije samo koliko će poslova biti, već koliko brzo ljudi mogu da pređu iz jedne vrste posla u drugu i ko će platiti cenu tog prelaska. To će, verovatno, promeniti i način na koji razmišljamo o početnim poslovima. Junior budućnosti neće biti osoba kojoj dajemo jednostavne zadatke jer još ne ume složenije. Moraće mnogo ranije da nauči da postavlja pitanje, koristi AI, proverava rezultat i razume kontekst u kojem rezultat treba primeniti. Drugim rečima, vrednost će se pomerati sa proizvodnje na procenu.

To važi i za sadržaj.

AI danas može da napiše korektan tekst gotovo trenutno. Ali internet već počinje da bude preplavljen korektnim tekstovima. Zato će razlika između prosečnog i vrednog sadržaja sve manje biti u gramatici ili strukturi, a sve više u iskustvu, originalnom primeru, stavu, ekspertizi i kredibilitetu čoveka koji iza njega stoji.

Isto važi za SEO, GEO ili AEO. Tehnologije se menjaju, ali publika i dalje traži odgovor kojem može da veruje. AI može da pomogne da pronađemo odgovor. Ne može umesto nas da proživi iskustvo iz kojeg taj odgovor nastaje.

Postoji još jedna posledica o kojoj se manje govori.

Anthropicov model pokazuje da u scenarijima snažne automatizacije ekonomija može postati znatno bogatija, ali da sve veći deo tog bogatstva odlazi kapitalu, odnosno vlasnicima tehnologije i resursa, a manji deo radu.

To znači da najveće pitanje AI revolucije možda neće biti samo hoće li biti dovoljno posla, već ko poseduje produktivnost koju je AI stvorio. Ako kompanija sa istim brojem ljudi može da proizvede dvostruko više, društvo je produktivnije. Ali nije automatski i pravednije. Od načina na koji će se ta nova produktivnost raspodeliti zavisiće da li ćemo AI doživeti prvenstveno kao alat koji ljudima oslobađa vreme ili kao alat koji smanjuje njihovu pregovaračku moć.

Tehnološke revolucije gotovo nikada nisu jednostavna priča o nestanku zanimanja. One menjaju odnos između ljudi, alata i vrednosti koju stvaramo.

Neke će se profesije smanjiti. Neke će nastati. Gotovo sve će se promeniti. AI će, verovatno, biti između mnogo više koraka našeg rada nego danas. Ali pre njega neko mora da zna šta želi. A posle njega neko mora da zna da li je rezultat dobar. Za sada, obe te uloge ima čovek.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER. 

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Magnific/muqddas65