Šta je o radnom vremenu od 9 do 17h mislio Čarls Bukovski?
Čuveni pisac i pesnik Hajnrih Čarls Bukovski, koji je poznat po tome što se bavio društvenim temama i uticajem ekonomije na naše živote, široj javnosti poznat je i po tome što nije bio ljubitelj radnog vremena od 9 do 17.
Bukovski je inače vodio turbulentan život, bio poznat po brojnim skandalima, radio slabo plaćene poslove i kako mnogi pišu, jedva sastavljao kraj s krajem.
Pisanjem se bavio povremeno a radio je i kao novinar.
Jednom prilikom mu je izdavač Džon Martin ponudio da mu plaća 100 dolara do kraja života da ostavi svoj tadašnji posao i u potpunosti se posveti pisanju. Ovo je Bukovskom otvorilo vrata profesionalnog pisanja nakon čega je napisao svoj prvi roman.
U prvom delu Bukovskog pod nazivom „Pošta“, pisac je pisao o svom iskustvu radeći u pošti, na slabo plaćenim pozicijama, a ovo delo bilo je važna odstupnica u njegovoj karijeri.
Punih 15 godina od objave „Pošte“, Bukovski je pisao Martinu o ovome.
Njegovo pismo prenosimo u celosti.
„Dragi Džone,
Hvala ti za dobro pismo. Ne mislim da boli, nekada, setiti se kako smo došli dovde. Ti znaš odakle sam ja došao. Čak i ljudi koji pokušavaju da o tome pišu ili snime filmove, ne odrade dobar posao. To zovu „od 9 do 17h“. Ali to nikada nije od 9 do 17h: na tim mestima nema slobodnog vremena za ručak, a mnogi poslodavci od tebe traže da ne ručaš ako hoćeš da zadržiš posao. Tu je i PREKOVREMENI RAD. Knjige nikada ne predstave prekovremeni rad na pravi način, a ako se žališ zbog toga, tu je druga budala da zauzme tvoje mesto.
Znaš moje staro uverenje: „Ropstvo nikada nije ukinuto, samo je prošireno da uključi sve boje“.
A ono što zaista boli su ljudi čija se čovečnost postojano smanjuje dok se bore da zadrže neželjene poslove, jer strahuju da je alternativa gora. Ljudi se prosto prazne. Oni su tela puna straha i poslušnog uma. Boje napuštaju njihove oči. Njihovi glasovi postaju ružni. I tela. I kosa. I nokti. I cipele. Sve.
Kao mlad čovek nisam mogao da verujem da ljudi mogu da žrtvuju svoj život takvim uslovima. Ni sada, kad sam star, u to ne mogu da poverujem. Zbog čega to rade? Seksa? TV-a? Automobila i mesečnih rata? Ili dece? Dece koja će samo odrasti da urade to isto?
Nekada davno, dok sam kao mlad čovek šetao od posla do posla, bio sam dovoljno lud da govorim svojim kolegama: „Hej, shvatate li da šef može doći svakog trena i sve nas otpustiti?“.
Samo bi me pogledali. Govorio sam o nečemu što oni nisu želeli ni da puste u svoj um.
Sada je u industrijskom sektoru mnogo otuštenih ljudi (čeličane su mrtve, a došlo je i do tehničkih promena na drugim radnim mestima). Lica stotina hiljada otpuštenih su zabezeknuta:
„Dao sam im 35 godina…“
„Nije pravedno…“
„Ne znam šta da radim…“
Nikada robove ne plate dovoljno da oni mogu da se oslobode, samo toliko da ostanu živi i vrate se nazad na posao. Mogao sam da sve to vidim. Kako oni nisu? Pretpostavljam da je i klupa u parku bila dovoljno dobra ili da je biti barska mušica bilo dovoljno dobro. Kada će me već do toga doterati, zašto ne bih stigao prvi? Zašto čekati?
Pisao sam sa gađenjem protiv svega toga, bilo je olaškanje izbaciti sve to s*anje iz mog sistema. A sada kada sam tu gde jesam, tzv. profesionalni pisac, nakon prvih 50 godina svog života saznajem da tu postoje druge ogavštine koje prevazilaze sistem.
Sećam se da je jednom, dok sam radio u nekoj kompaniji sijalica, jedan od kolega rekao: „Nikada neću biti slobodan“.
Šef je prolazio tuda (zvao se Mori) i tako se slatko zasmejao, uživajući u činjenici da je ovaj čovek zarobljen do kraja života.
Tako da mi je sreća što sam konačno uspeo da pobegnem od takvih mesta, ma koliko da je vremena trebalo, donela izvesnu radost, veselu vedrinu čuda. I sada pišem iz svog mladog uma i starog tela, u trenutku kada većina ljudi ne bi ni pomislila da nastavi svoju karijeru, ali s obzirom da sam počeo tako kasno, dugujem sebi da nastavim, i kada reči počnu da posrću, i kada mi uz stepenice bude potrebna pomoć, i kada više ne budem mogao da razlikujem drozda od spajalice, osećam da će se nešto u meni i dalje sećati (bez obzira na to koliko odmaknem) da sam prošao kroz ubistvo, i haos, i kuluk, da bih barem mogao da na velikodušan način umrem.
Čini se da je dostojno postignuće ako u potpunosti ne protraćiš svoj život, barem meni.
Tvoj prijatelj,
Henk“.
Izvor: BIZlife
Foto: Pixabay
