Glumac zbog kojeg se srpski jezik prvi put čuo u Epidaurusu

Glumac Hadži Nenad Maričić više od dvadeset godina živi i diše glumu, ali na jedan svoj, skroman način – bez jurenja za pažnjom i bez velike buke. Njegov put u Narodnom pozorištu u Beogradu traje duže od dve decenije. Za sve to vreme, na toj sceni je oživeo toliko različitih likova da je postao jedan od onih glumaca kojima publika potpuno veruje.

Njegova karijera nije se gradila samo na pozorišnim daskama. Pored brojnih uloga na filmu i u pozorištu, godinama je svoje znanje prenosio i studentima glume, dok ga je profesionalni put vodio i van granica Srbije – od londonskog Glob teatra, gde je nastupio u okviru Svetskog Šekspirovog festivala, do čuvenog antičkog pozorišta u Epidaurusu. Tamo je, 2018. godine, u koprodukciji Narodnog pozorišta u Beogradu i Nacionalnog teatra Grčke, bio jedini glumac iz Srbije u predstavi „Pluto”, a njegovim izlaskom na scenu srpski jezik prvi put se čuo u istoriji ovog pozorišta, dugoj oko dve i po hiljade godina.

Glumac Hadži Nenad Maričić

Kada govori o uspehu, ne govori o velikim scenama niti priznanjima. Govori o radu, strpljenju, veri i istrajnosti.

• Više od dve decenije gradite karijeru kroz pozorište, film, televiziju, režiju i rad sa studentima. Kada pogledate svoj profesionalni put, koji trenutak biste izdvojili kao prekretnicu koja vas je najviše oblikovala – ne samo kao glumca već i kao čoveka?

‒ Kada govorimo o profesionalnom putu, karijeri, ne bih mogao da izdvojim samo jedan trenutak koji je toliko uticao na mene. Nesumnjivo je da su sistem rada, ogromno znanje i pedagoško umeće profesora Predraga Bajčetića sve nas koji smo studirali glumu u njegovoj klasi već uveliko odredili kao glumce, ali i kao ljude. Njegov duboki pristup u nameri da stvara ljude koji će bez prestanka raditi na sebi u duhovnom i fizičkom smislu jeste nešto što je ostalo neizbrisivo u nama. Zato je i ono što je došlo nakon toga bilo samo deo tog izvora. Odlazak u Jerusalim ili premijera predstave Nikite Milivojevića „Henry VI”, u londonskom Globu, bili su trenuci koji su mi umirili dušu i dali temelj i snagu da idem dalje u nove neizvesnosti.

• Danas se uspeh često očekuje brzo, dok ozbiljna karijera ipak zahteva godine rada i kontinuiteta. Šta je vas kroz sve ove godine održalo na tom putu i koliko su vas izazovi oblikovali više od samih uspeha?

‒ Glumcima je uvek najveći izazov iščekivanje. U tom našem čekanju za novim predstavama, snimanjima skriveni su svi naši strahovi od neuspeha. Upravo takvi trenuci naučili su me jednom od najvažnijih pravila u poslu, a to je da uvek nešto moraš da radiš. Bilo šta. Ne mora da donosi novac, ali mora da probudi tvoju kreativnost. Rad je zaista izuzetno važan za našu mentalnu snagu.

• Tokom karijere radili ste sa brojnim rediteljima, igrali različite uloge i svoje znanje prenosili mlađim generacijama. Šta smatrate svojim najvećim profesionalnim dostignućem i kako danas definišete uspeh?

‒ Najveći uspeh, kada radite u pozorištu, jeste trajanje. Svaka predstava je nova borba sa samim sobom i zato je svaka premijera jedna mala pobeda. Prirodno je da od mnogih posebnih trenutaka izdvojim predstavu „Dostojevski – moj život”, koju sam režirao i producirao u Narodnom pozorištu. Dugo sam maštao o tom autorskom projektu. Još 2005. godine sam sa Fedorom Šilijem, koji je radio na dramatizaciji ove predstave, maštao o tome. Trebalo je mnogo strpljenja i poverenja u Božju volju da će sve doći kada treba, kada sazri. Kada čvrsto verujete da ćete izgurati do kraja, kada ste vrlo sigurni u ono što želite da stvorite, vrata će sama da se otvaraju. Za sve nam treba mnogo vere.

• Kao profesor, imate priliku da posmatrate mlade ljude na početku njihovog profesionalnog puta. Koje osobine, prema vašem iskustvu, najčešće razlikuju one koji istraju i izgrade karijeru od onih koji prerano odustanu?

‒ Mladim glumcima danas zaista nije lako. Ogromna je konkurencija, a sve je manje ulaganja u kulturu. Danas im karijere zavise umnogome od puke sreće. Dvadeset godina sam radio sa studentima i ne bih mogao da izdvojim nešto kao pravilo kada je u pitanju istrajnost. Za svaku veštinu i svaki poziv neophodno je da postoje dve stvari u nama – talenat i trud. Jedno bez drugog ne može. Mnogi su govorili o tome i uvek je pravilo isto. Ne vredi vam trud da naučite da pevate ako vam Bog nije podario sluha, ali i talenat je bačeno blago ako ne radite na njemu. Zato je izuzetno važno, pogotovo danas, kada nam novo doba nudi mogućnosti da razvijamo talente, darove, da neprekidno radimo na sebi, da otkrivamo svoje nove sposobnosti, da stalno iznova učimo nešto novo. Oni koji to rade žive sa osmehom.

• Kada biste danas mogli da razgovarate sa mlađim Nenadom koji tek ulazi u ovu profesiju, koji biste mu savet dali, a koji tada možda nije mogao da razume?

‒ To je uvek dobro i zanimljivo pitanje i tera nas, pre svega, da se mi, ovi današnji, podsetimo šta smo do sada naučili i da li smo tih nauka svesni. Mnogo toga bih rekao svojoj mlađoj verziji. Rekao bih mu, između ostalog, da manje strepi od budućnosti, da više traži i zahteva, da je manje skroman, da se više prepusti reditelju u procesu, da se posvećenije pripremi pred proces, ali onda bih ga zamolio da sve to zaboravi, jer je sticanje iskustva učenje na greškama, u otkrivanju nepredvidivog sveta. Put u nepoznato je istinsko učenje i izazov. Život sâm je neprekidna borba i učenje.

• U predstavi „Dostojevski – moj život” tumačite jednu od najsloženijih književnih ličnosti. Publika često razmišlja o tome kako glumac ulazi u lik, ali se mnogo ređe govori o tome kako iz njega izlazi. Kako izgleda taj proces, kako „ostavljate” Dostojevskog na sceni i vraćate se sopstvenoj svakodnevici?

‒ Još na Akademiji naučili su nas da ne mistifikujemo to. Ipak, vrlo smo svesni da je posle predstave bolje malo ostati, dok se sve strasti u nama ne umire. Istina je da u predstavama nosimo tuđe snove, nečija uzbuđenja, strahove, nade i da nam je temperatura tela tada povišena, ubrzan puls. Neophodno je malo vremena da, ukoliko je uloga bila teška, odahnemo u klubu pozorišta i odmorimo se, kao što to čine svi, recimo, nakon nekog treninga. Posle „Dostojevskog” uvek ostajemo sa gostima, nekim iz publike, razgovarajući o utiscima i o piščevom životu.

• Posle svih uloga, predstava i godina provedenih na sceni, postoji li nešto što vas i dalje podjednako plaši ili uzbuđuje svaki put kada se podigne zavesa?

‒ Od prvog trenutka postojalo je i postoji uzbuđenje na samom početku predstave. Ono je uvek izviralo iz fascinacije samim teatrom, tako da ono vremenom postaje sve dublje što se duže bavite njime. Pozorište je preživelo razne faze u svojoj istoriji i sada, u vremenu novih tehnologija, stoji ponosno kao čuvar jedne magije koja se ne može snimkom zabeležiti, već se samo može doživeti.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Marijana Janković