Srpska rediteljka stigla do Kana, a njen film postavlja pitanje od kog nema bežanja
U ovom intervjuu, zapravo, nije najzanimljiviji Kan. Nije čak ni senzacionalna činjenica da je film jedne mlade autorke iz Srbije stigao do najprestižnije svetske selekcije za studentski film. Ono što istinski privlači pažnju i duboko zaokuplja svest jeste pitanje koje ostaje da lebdi u vazduhu nakon odgledanih kadrova: koliko naših životnih odluka zaista pripada nama? U svom ostvarenju „Preko praga”, rediteljka Tara Gajović upravo to pitanje postavlja kroz dramatičnu priču o dvoje mladih ljudi koji usred sopstvene svadbe odlučuju da pobegnu od svega što im je unapred društveno namenjeno. Iako je film nikao iz intimne porodične priče, on je prerastao u univerzalnu, duboku refleksiju o odrastanju, slobodi i olovnom pritisku očekivanja koja svaka generacija nosi na svojim leđima.
Iako je šira javnost Taru upoznala tek pod svetlima kanskog crvenog tepiha, iza tog trenutka ne nalazi se puka sreća, već godine rada, traganja i unutrašnjeg sazrevanja. Njeni studentski filmovi godinama su putovali kroz manje festivale širom Evrope i regiona, dok je ona pedantno gradila sopstveni autorski glas.
„Pre Kana postoji jedan dug i postepen proces koji se spolja ne vidi”, objašnjava Tara za magazin BIZLife i dodaje da je u celom tom periodu ipak najvažnije bilo to što je u kontinuitetu snimala filmove. Danas, na master studijama, ona ovaj kreativni prostor i dalje doživljava kao dragocenu zonu koja joj daje neophodnu slobodu: „Taj period mi je i dalje vrlo važan, jer mi daje prostor da radim, učim i razmišljam o tome šta me dalje zanima kao autorku.”
A taj put ka filmu „Preko praga” započeo je u porodičnom mikrokosmosu, u pariči njenih roditelja. Iz tog ličnog polazišta, kroz godine su počele da se nižu slike, specifične situacije i osećanja koja su postepeno gradila film. Zato ona ovo delo ne posmatra kao nešto što je nastalo u jednom trenutku iznenadne inspiracije, već kao proces koji je trajao i menjao se zajedno sa njom.
Centralni motiv filma – bekstvo sa sopstvene svadbe – na prvi pogled nosi težinu radikalnog akta. Međutim, Tara ga ne posmatra kao banalnu pobunu radi pobune, već kao grčevit pokušaj pojedinca da pronađe prostor za lični izbor. Danas, prema njenom mišljenju, mladi ljudi ne beže nužno od odgovornosti, već od unapred definisanih i rigidnih predstava o tome kako bi život morao da izgleda u određenim godinama.
„Mislim da ponekad bežimo od odrastanja, ali to nije karakteristično samo za našu generaciju”, zapaža mlada rediteljka. Ona precizira da se suštinski menja način na koji se to odrastanje danas doživljava i odlaže, pod teretom nebrojenih spoljašnjih očekivanja. Taj pritisak, svesna je Tara, dolazi iz sasvim različitih pravaca, od porodice i tradicionalne okoline, pa sve do modernih, često toksičnih predstava o uspehu i „pravim” životnim koracima. „U tom smislu, to bežanje u filmu nije bukvalno, nego više pokušaj da se napravi prostor u kojem može da se sledi sopstveni izbor”, naglašava ona.
Najteži deo odrastanja na Balkanu
Upravo je odnos između ličnih želja i kolektivnih očekivanja neuralgična tačka ovog ostvarenja. U društvu poput našeg, gde su porodične veze izuzetno snažne i često predstavljaju sam temelj identiteta, potpuno oslobađanje od tuđih uticaja graniči se sa iluzijom. Tara nudi zrelu perspektivu, svesna da nije realno da lični izbor postoji potpuno „čist” i izolovan od porodičnog nasleđa. Ono što ona izdvaja kao ključno jeste trenutak unutrašnjeg prosvećenja: „Ono što mi se čini važnim jeste trenutak kada počneš da razumeš šta je zaista tvoj glas, a šta je nešto što dolazi spolja.” Taj mučni proces razdvajanja sopstvenog bića od kolektivnog narativa ona prepoznaje kao najteži, ali i najvažniji deo odrastanja.
Kako preći produkcijski prag?
Iza estetske lepote koja osvaja festivale, uvek stoji ona prozaičnija, iscrpljujuća strana umetnosti – produkcija. Za Taru je najveći prag koji je morala da pređe bio daleko manje metaforičan, a mnogo konkretniji: „Mislim da je najveći prag bio finansijski i produkcijski.” Čak i kada film dobije zvaničnu verifikaciju i podršku Filmskog centra Srbije, to je tek početak borbe. „U jednom trenutku ulaziš u proces u kojem moraš da tražiš razna kreativna rešenja, dodatne podrške, usluge i načine da se film uopšte realizuje”, iskrena je mlada autorka. To je proces koji iscrpljuje, ali i uči autora da je film, pre svega, kolektivni napor. Sa dubokom zahvalnošću, dodaje kako mnogo toga duguje svojoj porodici, prijateljima i nesebičnoj ekipi koja je bila spremna da uđe u sve te rizične situacije i da zajedno sa njom iznese film do kraja.
Nakon Kana, novi „pragovi” za Taru tek dolaze, a dilema između unutrašnjih nesigurnosti i surovih spoljašnjih institucionalnih uslova ostaje stalni saputnik mladih stvaralaca. Dok razvija ideju za svoj debitantski dugometražni film, Tara je svesna da će obezbeđivanje sredstava biti kolosalna prepreka, jer je evropskim fondovima teško prići bez snažne podrške iz matične zemlje. „I unutrašnja nesigurnost i spoljašnji uslovi stalno su prisutni i nekako ispreplitani kroz ceo proces”, priznaje ona.
U mom srcu raste kopriva
Ipak, u njenim planovima nema velikih, pretencioznih izjava. Pored master studija, ona aktivno razvija kratki igrani film intrigantnog naziva – „U mom srcu raste kopriva”, dok istovremeno montira dugogodišnji dokumentarni projekat koji je vezan za venčanje njenih roditelja. Sve je još uvek u fazi istraživanja, traganja i oblikovanja, zbog čega joj je, kako kaže, u ovom trenutku teško da precizno govori o tome kakvi će to filmovi na kraju biti. Ono što sigurno zna i čemu teži jeste kontinuitet: „Ono što znam jeste da bih volela da nastavim da snimam i da radim sa bliskim saradnicima i ljudima sa kojima sam izgradila poverenje.”
Možda je upravo u tome suština priče koju Tara Gajović pripoveda – kako na filmu tako i van njega. Prag nije mesto na kome se dolazi do konačnih i statičnih odgovora. Prag je onaj treptaj u vremenu između onoga što nam je rođenjem dato i onoga što sami, uprkos svemu, pokušavamo da postanemo. A najvažniji koraci u životu često su upravo oni koji su napravljeni u toj svetoj neizvesnosti.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZLife magazin
Foto: Anastasija Jović, Vanja Vujin, Nađa Stanišić
