Istorijat osmočasovnog rada: Kako je uspostavljeno radno vreme od 9 do 5?
Američka radna kultura se vrti oko toga da zaposleni rade osam sati dnevno, pet dana u nedelji. Nju je ovekovečila Doli Parton u svojoj pesmi „od 9 do 5“ iz 1980.
To je samo norma, mnogi pretpostavljaju. Međutim, nije uvek bilo tako. Način na koji su SAD stigle na standard od osam sati nije bio rezultat jednog sindikata ili jedne industrije, jedne kompanije ili jednog zakona. Naprotiv, on je nastao nakon duge i složene mešavine radničkih akcija, zagovaranja, političkih kompromisa, pionirskih poslodavaca i ekonomske konkurencije.
Evo skraćenog pregleda kako je američko društvo usvojilo osmočasovni radni dan.
Dužina radnog dana
Uopšteno govoreći, postojao je stalni pad dužine radnog dana od 1800-ih do Drugog svetskog rata, sa prilično strmim padom tokom 1920-ih, rekao je ekonomski istoričar Bendžamin Hanikat, profesor na Univerzitetu u Ajovi.
Radni dan od 9 do 5 nastao je 1800-ih zahvaljujući američkim radničkim sindikatima koji su pokušavali da zaštite prava radnika. Tada su zaposleni u proizvodnji radili oko 100 sati svake nedelje.
Radnici, radno vreme (Unsplash)
Sredinom 1800-ih, rad od 70 i više sati sedmično bio je uobičajen, prema ekonomisti Robertu Vejplesu, profesoru na Univerzitetu Wake Forest, koji je napravio detaljan vremenski okvir o evoluciji radnih sati u Sjedinjenim Državama za udruženje Economic History.
S obzirom na to da su ljudi tada obično radili šest dana u nedelji, to je otprilike 12 sati dnevno.
Nije da nije bilo primera na početku 20. veka da su ljudi uložili mnogo više vremena od toga. Na kraju Prvog svetskog rata, na primer, radnici u industriji čelika obično su radili 84 sata nedeljno, primećuje Vejples.
„Ovi nenormalno dugi sati bili su predmet mnogih osuda i štrajka koji je počeo u septembru 1919. Štrajk je propao, ali četiri godine kasnije US Steel je smanjio svoj radni dan sa dvanaest na osam sati.“
Pionirski poslodavci i šestočasovni radni dan uzburkali sve
Godine 1926, Ford Motor Company, pod vođstvom Henrija Forda, uvela je osmočasovnu petodnevnu radnu nedelju.
Potom u Velikoj depresiji, zbog velike nezaposlenosti, ideja o 6-satnoj radnoj nedelji je došla u fokus. Hunikatova knjiga, „Kelogov šestočasovni dan“, govori o tome kako je baron žitarica V.K. Kelog 1930. odlučio da uvede šestočasovne smene umesto osmočasovnih, uz izvesno smanjenje plata radnika.
Ovaj potez je omogućio Kelogu da ponovo zaposli ljude koji su bili otpušteni i da zaposli druge nezaposlene ljude. Bio je motivisan uverenjem da je vraćanje više vremena radnicima društveno dobro. U roku od dve godine, radnici su za šest sati počeli da zarađuju ono što su zarađivali radeći osam, rekao je Hanikat.
Radno vreme (Pixabay)
Kelogov potez privukao je nacionalnu pažnju i ubrzo je došlo do pokušaja da se na saveznom nivou uvede šestočasovni radni dan. Ali predlog zakona koji ima za cilj da privremeno uvede 30-časovnu radnu nedelju, koji je usvojen u Senatu, propao je u Domu.
Ubrzo nakon toga, 1933. godine, novoizabrani predsednik Frenklin Delano Ruzvelt potpisao je Zakon o nacionalnom industrijskom oporavku, prema kojem su poslodavci sklopili dobrovoljne sporazume o uspostavljanju radne nedelje od 35 do 40 sati i plaćanju minimalne plate od 12 do 15 dolara nedeljno. Dve godine kasnije, međutim, Vrhovni sud je odlučio da je NIRA neustavna zbog odredbe koja se odnosi na klanje pilića, piše CNN.
Zakon o poštenim radnim standardima
Uprkos tome što je NIRA poništena, zakonodavci i sindikati nastavili su da se zalažu za bolje uslove rada. Krajem 1930-ih, stvorili su nešto što je uspostavitilo ono što danas poznajemo kao osmočasovnu petodnevnu radnu sedmicu, pored postavljanja federalne minimalne plate i uspostavljanja zaštite dečijeg rada.
Frenklin Delano Ruzvelt je 1938. godine potpisao Zakon o poštenim standardima rada, koji je utvrdio da poslodavci moraju da plaćaju prekovremeni rad zaposlenima koji rade više od 40 sati nedeljno.
Potpisivanje ugovora, radno vreme (Pixabay)
Novac ili vreme?
Kelogov šestočasovni radni dan, koji je bio popularan među zaposlenima kada je uveden, nije potrajao. Do kasnih 1950-ih, većina zaposlenih je odlučila da nastavi sa osmočasovnim radnim vremenom. Oni koji nisu bili su uglavnom žene i ostali su na šestočasovnom rasporedu do sredine 1980-ih.
Hunikat je intervjuisao nekoliko radnika kompanije Kelog o tome zašto su se vratili na duži radni dan. Oni su ukazali da će potreba za više novca uvek nadmašiti izglede za kraće radno vreme. Više nisu bili voljni da menjaju veću platu za kraće vreme na poslu.
„Potreba za više novca postala je apsolutna. Dokolica je obezvređena, više nije normalno dobro, više nije deo napretka“, istakao je Hanikat.
Novac, radno vreme (Freepik)
Danas je kompromis između vremena i novca jednako relevantan za zaposlene odrasle osobe, ali sa novim obrtom: pandemija Covida promenila je mišljenje ljudi o tome koliko bi posao trebalo da bude naporan, u odnosu na druge važne delove njihovog života, kao što je vreme sa porodicom.
Kao i mnogi stručnjaci za rad, Hanikat se pita da li bi zaposleni među generacijom Z i milenijalcima mogli da donesu drugačije odluke od prethodnih generacija.
„Iskustvo pandemije je pogodilo neke akorde. Možda postoji način da živim svoj život potpunije i da radim svoj posao u isto vreme. Ponovo je na stolu“, zaključio je Hanikat.
Izvor: BIZLife
Foto: Unsplash, Freepik, Pixabay, Unsplash
