Platimo za bolje sutra
Piše: Uroš Nedeljković, biznis konsultant u Deus Ex Consaltingu
Prošlo je skoro pet godina od ulaska prvog diskauntera na tržište Srbije. „Što više vremena prođe kroz peščani sat, to bolje kroz njega vidimo”, N. Makijaveli.
U međuvremenu, imali smo i pojavu pandemije, koja je naglo ubrzala rast e-commerce tržišta, a zatim i krizu izazvanu ratom u Ukrajini, čije posledice inflacije tek sada osećamo, a kako stvari stoje, i naredne godine ćemo osećati. Skoro polovina stanovništva Srbije brine da li će moći svojom zaradom da pokrije troškove koje ima na mesečnom nivou.
Predviđanja kažu da ćemo manje posećivati restorane i manje kupovati garderobe, a opet mi se nešto čini da je Shopping night dobro prošao u jednom od najvećih tržnih centara i da su rezervacije u popularnim kafićima i restoranima i dalje neophodne, jer je veliko interesovanje za tajlandsku kuhinju i italijanske paste…
Uvek me to podseti da realna situacija nije ono što vidimo oko sebe i da naše okruženje predstavlja samo mali deo populacije ove zemlje.
Uroš Nedeljković
Na jednoj konferenciji koja je održana u Beogradu slušao sam panel o marketinškim strategijama maloprodajnih ritejlera. Većina direktora marketinga naglašava da potrošači zahtevaju i traže niže cene i promocije (akcije) i da je to jedini razlog velikog ulaganja u komunikaciju o niskim cenama. De fakto, poslednjih godina postoji, a previđa se i narednih godina, porast učešća diskauntera na blizu 30 odsto, kao i prodaje PL (private label) proizvoda na blizu 40 odsto tržišta u Istočnoj Evropi do 2027. godine; dok istovremeno 100 odsto investicija maloprodajnih ritejlera oglašava akcijsku cenu kao glavni benefit kupovine. Negde se izgubilo onih 60 odsto prodaje brendova i 70 odsto kvaliteta. Šta se sa njima desilo, da li im ljudi i dalje veruju ili ih kupuju impulsivno, da li brend i dalje daje sigurnost kvaliteta ili je samo neko poznato ime sa reklame, da li kupujemo niske cene ili neophodne proizvode? Glavna pitanja koja me muče jesu zašto svi koriste cenu kao glavni alat kada i dalje većina tržišta kupuje brendove i gde se izgubila komunikacija o kvalitetu i širini asortimana.
Nedavno mi se požalio jedan proizvođač čeri paradajza da mu se više isplati da ove godine stopira proizvodnju nego da prodaje po ceni koja je ispod proizvođačke. Obrazloženje koje smo dobili jeste da su cene uvoza tog povrća iz Maroka duplo niže nego naša proizvođačka cena i da poznati maloprodajni retejler zahteva da cena bude izjednačena sa pomenutom uvoznom cenom. To me je podsetilo na slučaj koji sam zapazio pre nekoliko godina u Barseloni – na polici u maloprodajnom marketu nalazile su se pomorandže iz Ekvadora za jedan evro i pomorandže iz Španije za dva evra. Koliko god da je tržište siromašno i zahteva niže cene, dajte kupcima mogućnost da biraju. Možda je, ipak, naše malo kvalitetnije, ako ništa drugo, onda je svežije i daje nam osećaj da smo pomogli našem lokalnom poljoprivredniku.
Little daisy lies on woman’s tender palm
U istraživanju sprovedenom krajem 2022. godine u kojem su ocenjivane najvažnije kategorije u maloprodaji (pekara, sveže voće i povrće, kao i sveže meso) – pobedu je u sve tri kategorije odneo pomenuti diskaunter. Po mom mišljenju, ovo je posledica pogrešne strateške odluke da se tržišna borba vodi isključivo cenama. Izgubila se percepcija o kvalitetu i asortimanu, jer niko od maloprodajnih lanaca to ne ističe u svom oglašavanju i na mestu prodaje.
Nekada je važno bilo da imate „svog mesara”, koji će vam spremiti najlepši deo buta, a danas se ocenjuje kao najkvalitetnije ono meso koje je već spakovano – a ne znamo ni gde, ni kada.
Pre izvesnog vremena u većini kategorija proizvoda postojali su i premijum proizvodi; danas gotovo da ne postoji ponuda kvalitetnijih kategorija, a promovisanje i oglašavanje nije ni na pomisli. Došli smo u situaciju da moramo promeniti nekoliko maloprodajnih objekata kako bismo pronašli željeni brend, pre izvesnog vremena su to radili naši stariji sugrađani u potrazi za niskom cenom.
Koliko god delovale uznemiravajuće činjenice o porastu cena, porastu potražnje za nekvalitetnijim proizvodima, povećanju prodaje diskauntera, procentnu skalu možemo posmatrati i iz drugog ugla. Ako 30 odsto njih želi niske cene, onda ih 70 odsto ne želi! Zašto smo se svi uplašili malih bojeva koji rastu – kad je to logično u vreme kriza? Gde nam je nestao „brend purpose” velikih maloprodajnih lanaca? Zašto nam niko od njih nije skrenuo pažnju na kvalitet i poreklo njihovog povrća i mesa, nego samo na cenu SBBK (svinjskog buta bez kostiju)? Nigde nismo čuli da kod njih možemo kupiti sve što zamislimo, da je iskustvo kupovine dovedeno do savršenstva, da radnici na kasama nisu mašine i imaju osmeh dobrog komšije, da brinu o lokalnoj zajednici investirajući u zdravu i bezbednu sredinu, a ne samo – cenu.
Cena koju plaćamo može predstavljati i investiciju u čiste ulice, bez smeća, zelene parkove za decu, čist vazduh, investiciju u nasmejano osoblje, u radost svakom danu, da verujemo u bolje sutra svi zajedno. Cena je zajedničko ulaganje u sve nas, od farmera na njivi do srećne porodice za trpezom.
Ako smo srećni samo zato što smo kupili jeftinije, a pola toga bacili jer mu je istekao rok – ništa nismo postigli.
Kako bi lepo bilo da znamo da smo kupovinom određenih brendova ili kod poznatih maloprodavaca i mi investirali u bolju budućnost, u kvalitetniji život naše dece, u sigurnije škole i moderno obrazovanje! Trčimo za jeftinim ćevapima, umesto da se okrenemo malo iza sebe, vidimo gde grešimo, stanemo na loptu i pogledamo kome ćemo je dodati ili šutnuti pravo u gol i radovati se svi zajedno. „In rebus adversis meliora sperare memento!” (U nevolji ne zaboravi da će doći bolja vremena!)
Izvor: BIZLife Magazin
Foto: BIZLife Magazin
