Moderna neuronauka ponovo otkriva ideju koju je Frojd imao još pre 130 godina
Šta ako je Sigmund Frojd bio na tragu nečega što moderna neuronauka tek sada počinje da objašnjava? Novo istraživanje tvrdi da se vodeća savremena teorija o mozgu, prema kojoj on neprestano predviđa šta će se dogoditi, u velikoj meri poklapa sa idejama koje psihoanaliza razvija već više od jednog veka.
Frojd i moderna neuronauka – bliži nego što mislimo
Moderna neuronauka i psihoanaliza imaju mnogo više zajedničkog nego što se obično pretpostavlja, pokazuje nova studija objavljena u neurokognitivnom časopisu Entropy. Autori rada smatraju da se vodeći savremeni model funkcionisanja mozga zapanjujuće poklapa sa idejama koje potiču od Sigmunda Frojda i koje psihoanalitičari razvijaju već više od sto godina.
Prema njihovom mišljenju, povezivanje ove dve perspektive moglo bi da dovede do potpunijeg razumevanja načina na koji funkcioniše ljudski um.
U središtu poređenja nalazi se paradigma predviđanja (predictive processing), jedna od najuticajnijih teorija u savremenoj neuronauci. Prema ovom modelu, mozak neprestano stvara pretpostavke o tome šta će se dogoditi, a zatim ih koriguje upoređujući ih sa informacijama koje dobija putem čula.
Naučnici smatraju da upravo ovaj kontinuirani proces oblikuje našu percepciju, ponašanje i sposobnost regulacije emocija.
Istraživači Erik Stenike, Bendik Hovet, Lajne Indrevol Stenike i njihove kolege sa Odseka za psihologiju Univerziteta u Oslu tvrde da se ovaj okvir gotovo potpuno poklapa sa dugogodišnjim psihoanalitičkim shvatanjem načina na koji ljudi doživljavaju i tumače svet.
„Psihoanaliza već više od 130 godina razvija psihološke teorije o tome kako nastaju predviđanja na subjektivnom nivou, dok ih kognitivna neuronauka danas proučava na fiziološkom nivou.“
Neuromarketing razotkriva tajne ljudskog mozga – kako to potrošači odlučuju šta im se sviđa?
Predviđanja, projekcije i ljudsko iskustvo
Autori navode da neuronauka i psihoanaliza zapravo opisuju iste osnovne mentalne procese, ali iz različitih uglova.
Dok se neuronauka bavi biološkim i računarskim mehanizmima u mozgu, psihoanaliza proučava kako čovek te procese subjektivno doživljava.
Kao primer navode psihoanalitički koncept projekcije, koji smatraju veoma bliskim načinu na koji mozak pravi predviđanja.
„Kada drugim ljudima pripisujemo određene osobine, namere ili osećanja, naš mozak oblikuje doživljaj sveta u skladu sa već formiranim očekivanjima“, objašnjava Stenike.
Prema istraživačima, prethodna iskustva sa drugim ljudima postepeno oblikuju ono što očekujemo od budućih odnosa i situacija.
„To odgovara neuronaučnoj razlici između menjanja sopstvenih predviđanja, odnosno perceptivnog zaključivanja, i pokušaja da se svet prilagodi tim predviđanjima, što se naziva aktivnim zaključivanjem (active inference).“
Predviđanja mozga i mentalni poremećaji
Studija ukazuje i na još jednu važnu sličnost između ove dve oblasti.
I prediktivna neuronauka i psihoanalitička teorija posmatraju um kao sistem koji teži stabilnosti i predvidljivosti, odnosno homeostazi – stanju psihološke ravnoteže.
U okviru modela prediktivnog mozga, ta stabilnost postiže se smanjenjem neizvesnosti. Mozak neprestano pokušava da svet učini razumljivijim oslanjajući se na postojeća očekivanja.
„Psihoanalitičari govore o sklonosti uma da iznova stvara poznate obrasce odnosa, čak i kada oni nisu naročito prilagođeni stvarnosti“, kaže Stenike.
On smatra da upravo ovo preklapanje dve discipline može ponuditi nova objašnjenja za nastanak i održavanje mentalnih poremećaja.
„Uporni simptomi, poput paranoidnih ideja ili unutrašnjeg kritičkog glasa, mogu predstavljati stabilne, ali veoma nefleksibilne modele predviđanja.“
Na primer, neki ljudi gotovo automatski očekuju kritiku, odbacivanje ili neprijateljski stav drugih, pa kroz taj filter tumače gotovo svaku situaciju, čak i kada stvarnost ne pruža razlog za takva očekivanja.
Prema istraživačima, ovako duboko ukorenjeni mentalni obrasci opstaju upravo zato što smanjuju osećaj neizvesnosti, iako istovremeno iskrivljuju način na koji osoba doživljava stvarnost.
Iz ove perspektive, i psihoanaliza i prediktivna neuronauka pomažu da razumemo zašto trajne psihološke promene često zahtevaju mnogo vremena.
„Oba modela pokazuju da naša očekivanja o spoljašnjem svetu nisu uskladištena samo kao svesna uverenja, već i u proceduralnom pamćenju koje se ispoljava kroz način na koji gradimo odnose sa drugima.“
Stenike objašnjava da se očekivanja ne čuvaju samo kao svesne misli, već i kao duboko usađeni obrasci koji određuju kako reagujemo i komuniciramo sa ljudima.
„Zbog toga psihoterapija često mora da se odvija kroz odnos između terapeuta i pacijenta. Nova iskustva koja nastaju u tom odnosu mogu postepeno da promene ukorenjene obrasce ponašanja i odnosa.“
Ka potpunijem razumevanju ljudskog uma
Istraživači zaključuju da bi prediktivna neuronauka mogla da pruži biološku osnovu za psihoanalitičke teorije, dok bi psihoanaliza mogla da pomogne neuronauci da bolje razume kako ljudi doživljavaju, tumače i izražavaju svoja predviđanja u svakodnevnom životu i međuljudskim odnosima.
„Povezivanje ove dve oblasti može otvoriti put ka celovitijoj psihologiji, koja podjednako uvažava neurološke mehanizme i subjektivno iskustvo. Na taj način možemo naučno utemeljenije razumeti ljudsku subjektivnost.“
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZLife
Foto: Magnific/pesm
