Kada vam se privatni život raspada, a posao ne može da čeka: Kako ostati profesionalan?

Pre ili kasnije, privatni život gotovo svakoga može da se prelije na posao. Raskid ili razvod, bolest roditelja, porodični problemi, gubitak bliske osobe, finansijska kriza ili neki drugi težak događaj mogu da otežaju svakodnevno funkcionisanje, čak i kada poslovne obaveze ne mogu da čekaju.

To nije nužno izuzetak od „normalnog“ profesionalnog života. Za veliki broj zaposlenih privatne okolnosti direktno utiču na posao. Tri od četiri radnika u SAD imaju obaveze brige o drugim osobama, a većina kaže da to utiče na njihovu produktivnost. Istraživanje među osobama koje prolaze kroz razvod pokazalo je da je devet od deset njih primetilo uticaj na način na koji obavljaju posao.

Ipak, u takvim situacijama često pokušavamo da uradimo upravo suprotno – da na poslu izgledamo kao da se ništa ne događa.

„Samo izdrži“ nije uvek dobro rešenje

Psiholozi ovu strategiju nazivaju „surface acting“ – pokazivanje emocije koju zapravo ne osećamo. To nije isto što i pokušaj da zaista promenimo svoje raspoloženje ili način na koji doživljavamo situaciju.

Istraživanja pokazuju da stalno glumljenje emocija koje ne osećamo može biti povezano sa emocionalnom iscrpljenošću, lošijim blagostanjem i slabijim radnim učinkom.

Razlog je jednostavan: održavanje privida da je sve u redu zahteva energiju i koncentraciju. A kada se već suočavamo sa privatnom krizom, tih resursa imamo manje.

Zato „ponašaj se normalno dok ne prođe“ možda nije najefikasnija strategija.

1. Recite onoliko koliko je potrebno

Obavestiti menadžera o tome da prolazite kroz težak period ne mora da znači da ćete izložiti detalje svog privatnog života.

Poenta je da osoba koja organizuje vaš posao zna dovoljno da može da planira obaveze, prilagodi očekivanja ili pronađe zamenu ako je potrebno.

Jedno veliko istraživanje pokazalo je da je 73 odsto ljudi koji su se suočavali sa problemom mentalnog zdravlja na poslu o tome obavestilo svog menadžera, dok je 88 odsto njih takvo iskustvo ocenilo pozitivno. Najčešći ishod bilo je dobijanje podrške menadžera.

Drugo istraživanje pokazalo je da su pozitivna iskustva nakon razgovora sa nadređenim bila povezana sa većom sposobnošću za rad, većom željom da osoba ostane u kompaniji i manjim osećajem stigme.

To, međutim, ne znači da morate svima na poslu da pričate šta vam se događa. Važno je proceniti kome su informacije zaista potrebne i koliko je dovoljno da znaju.

2. Pronađite način koji vama odgovara

Ne postoji jedan ispravan način da se nosimo sa privatnom krizom tokom radnog vremena.

Nekima posao pruža osećaj rutine i normalnosti, pa im prija da ga jasno odvoje od privatnog života. Drugima je teško da naprave takvu granicu i više im odgovara da budu otvoreniji prema onome što im se događa.

Istraživanja o granicama između posla i privatnog života pokazuju da različiti ljudi imaju različite načine funkcionisanja. Važnije je da način koji izaberete odgovara vama nego da pokušavate da pratite univerzalni savet o produktivnosti.

To može značiti da isključite kameru tokom sastanka kada vam je potreban predah, napravite kratku šetnju pre zahtevnog razgovora, odredite jasno vreme početka i završetka radnog dana ili imate unapred pripremljenu rečenicu kojom ćete zaustaviti razgovor kada tema postane previše lična.

3. Nemojte pokušavati da sve nosite sami

Podrška na poslu ne mora da bude samo pitanje dobre volje pojedinca. Organizacije i menadžeri mogu da naprave okruženje u kojem je zaposlenima lakše da kažu da prolaze kroz težak period.

Istraživanja o saosećanju na radnom mestu pokazuju da organizacije mogu da razvijaju sposobnost da prepoznaju kada se zaposleni suočavaju sa problemom, odgovore na to i prilagode se njihovim potrebama.

To može podrazumevati fleksibilnije radno vreme, otvoren razgovor sa menadžerom ili privremenu preraspodelu obaveza.

Postoji, međutim, i raskorak između zaposlenih i poslodavaca. Više od 80 odsto zaposlenih sa obavezama brige o drugima kaže da to utiče na njihovu produktivnost, dok samo oko četvrtine poslodavaca smatra da takve obaveze utiču na radni učinak.

Kada zaposleni kaže da prolazi kroz težak period, to zato ne mora da bude samo pitanje za HR. Način na koji menadžer i organizacija reaguju može pokazati koliko zaista stoje iza vrednosti koje promovišu.

Kriza ne traje zauvek

Tokom akutne faze privatne krize radni učinak može da bude slabiji, ali to ne znači da će takvo stanje trajati. Istraživanje koje je pratilo ljude tokom razvoda pokazalo je da su oni koji su se tada nalazili usred procesa prijavljivali lošije raspoloženje, slabiji učinak i lošije zdravlje u odnosu na ljude koji su se nedavno razveli, one koji su se razveli pre nekoliko godina ili one koji nikada nisu prošli kroz razvod.

Ti pokazatelji su se poboljšavali nakon završetka procesa.

Gotovo četiri od deset ispitanika koji su prolazili kroz razvod čak je kasnije reklo da je to iskustvo imalo pozitivan uticaj na njihov posao, navodeći veću usredsređenost i energiju nakon što je period nestabilnosti prošao.

To ne znači da je privatna kriza dobra za karijeru. Pokazuje samo da period u kojem nam je najteže ne mora biti naše trajno stanje.

Profesionalnost ne znači skrivanje emocija

Kada se privatni život raspada, profesionalnost ne mora da znači da treba da glumimo da se ništa ne događa.

Mnogo održiviji pristup može biti da pažljivo procenimo kome je potrebno da kažemo šta se dešava, pronađemo način rada koji odgovara našoj situaciji i prihvatimo pomoć kada nam je potrebna.

To nije uvek lako. Otvorenost zahteva poverenje i može da učini da se osećamo ranjivo.

Ali kada privatna kriza već troši veliki deo naše energije, pokušaj da na poslu održimo savršenu sliku da je sve u redu može predstavljati dodatni teret. Ponekad je profesionalnije jasno komunicirati svoje mogućnosti i ograničenja nego pokušavati da ih sakrijemo.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER

Izvor: BIZLife

Foto: Unsplash/Vitaly Gariev