Kad tužilaštvo i sud privode žrtvu

Piše: Milenko Vasović

Tužilašvo, sud, pa i policiju u Pančevu trebalo bi naterati da, kako znaju i umeju, vrate u život Desanku Mošić (60), koju je po izlasku iz Sigurne kuće, ubio bivši suprug Petar. Ako ne mogu to da urade onda ih treba sve raspustiti pa na njihovo mesto dovesti ljude koji bi ovu ženu zaštitili od najavljene smrti.

Desanka bi danas bila živa da su tužilaštvo, sud i policija valjano odradili svoj posao. Da se nisu ponašali “kao da smrt nije ništa”. Žalila se nesrećna žena da je bivši muž progoni, da joj preti smrću, da ju je tukao i u braku, sklonila se od napasnika u Sigurnu kuću, razvela… Podnela je tužilaštvu i krivičnu prijavu, nadala se da će je država zaštiti.

Šta je država uradila, izrekla nasilniku zabranu približavanja. I? To vam je kao da požar u magacinu papira gasite lopatom peska. A imali su sve elemente, čak su znali da je potencijalni ubica i ranije činio krivična dela. Tužilaštvo, sud i policija su se ponašali kao kladioničari, popunili su tiket i čekali rezultat.

Da li bi se tako ponašali da je u pitanju bila sestra tužioca, šefa policije, predsednika suda? Malo sutra, nasilnik bi bio iza brave a Desanka bi pakovala kofere za Nemačku, što joj je i bila namera.

Običan čovek možda i ne shvata šta znači kada pojedinci upozoravaju da sistem ne funkcioniše, da su institucije razorene, da pravosuđe prvenstveno štiti pripadnike vlasti. Jednostavno, da nema države. E, ovako to izgleda konkretno u praksi. Samo je pitanje ko će i kada biti žrtva.

Zar nadležnima u Pančevu nije bila dovoljna opomena iz Novog Sada? U sličnoj situaciji, a bila je i krivična prijava i mera zabrane približavanja, pomračeni um ubio je bivšu suprugu i njene roditelje.

Ne može biti izgovor da nadležni nisu mogli da procene ozbiljnost situacije. Sem nestručnosti oni pokazuju i potpuno odsustvo brige za ljudski život. Oni nam otvoreno poručuju da se ničega ne stide, da ne osećaju grižu savesti, da nemaju ni trunku morala. Oni mirno spavaju sa indirektnim učešćem u zločinu.

Niti neposredni učesnici osećaju bilo kakvu odgovornost, niti njihovi pretpostavljeni imaju potrebu da ih smene. Da je drugačije, onaj ko je odlučivao o slučaju podneo bi ostavku, pre nego što bi bio razrešen ili suspendovan. Neko od tih šefova bi istovremeno potpisao rešenje o smeni potčinjenog i vratio svoju funkciju. Ništa, đonovi na obrazima.

Da Srbija ima Republićkog javnog tužioca on(a) bi  organizovao raspravu o ovakvim situacijama, tragalo bi se za sistemskim rešenjima, za kadrovskim promenama… I ministrka koja vodi vladino telo za rodnu ravnopravnost mogla bi da inicira takav skup.

Na ovakvim primerima kao na dlanu se vidi sva bezosećajnost pojedinca i sva patologija Sistema. Vidi se učinak promocije nasilja sa – televizije, u Skupštini, u takozvanim medijima. Sve to u zbiru daje najmanje dve ubijene žene mesečno. Za desetak godina od najbližih članova porodice stradalo je njih 300. Sram nas sve bilo.

Izvor: BIZLife