Između brojeva i romana: Kako je Tijana Katić spojila ekonomiju i književnost

Mnogi veruju da je potrebno izabrati između stabilne karijere i kreativnog poziva. Tijana Katić dokaz je da to nije tačno. Kako izgleda život kada se brojevi i književnost ne isključuju, već dopunjuju? Tijana Katić diplomirani je ekonomista, autorka nagrađivanog romana Pod planinom nema pitomih reka, voditeljka podkasta i odnedavno mama. U razgovoru za BIZLife otkriva kako je pronašla ravnotežu između analitike i umetnosti, zašto nikada nije odustala od pisanja i šta je naučila gradeći sopstveni kreativni put.

Tijana je diplomirani ekonomista na smeru za statistiku, informatiku i kvantitativne finansije koji je sebi dopustio da živi svoj najveći san i bavi se književnošću. Formalno obrazovanje, dakle, pripada brojevima, a njen poziv je umetnost – pisanje. Traga za načinima da spoji (ne)spojivo. Od aprila je i Martina mama koja kroz ovu ulogu otkriva nove slojeve svoje ličnosti i iznova dolazi do zaključka koliko je kreativnost važna za naš razvoj.

• Po obrazovanju ste ekonomista, profesionalno se bavite analizom poslovnih informacija, a istovremeno ste napisali roman koji je osvojio nagradu Somborskog književnog festivala. Kako su se ove dve, naizgled različite strane vaše ličnosti, razvijale jedna uz drugu?

Jedna strana ličnosti je privremeno bila zapostavljena tokom studiranja ekonomije. Potom sam, tokom pandemije virusa korona, napisala kratku priču ,,Optička iluzija vida“ koja je utabala stazu procesu pisanja kom sam kasnije bila posvećena. Ta je priča omogućila da ponovo steknem veru u sebe, jer je bilo perioda kada sam smatrala da će studije ekonomije naškoditi mom stilu pisanja – u smislu da neću pronalaziti kreativne načine za stvaranje priča pod uticajem izučavanja kompleksnih i, ponekad, vrlo rigidnih ekonomskih tema. Ipak, dogodilo se suprotno.

Tijana Katić, Foto: Milana Jovanov

Prilikom donošenja odluke o upisu fakulteta, bilo je onih koji su smatrali da odlukom o studiranju ekonomije žrtvujem svoju kreativnost i da neću moći da se vratim književnosti i novinarstvu. Mene je pomalo zbunjivalo to fatalističko posmatranje izbora oblasti koja će se studirati i tragala sam za načinima na koje mogu da integrišem oblasti koje me zanimaju. Verovala sam u to da je multidisciplinaran put onaj koji mi može omogućiti da stvorim prostor za svoja interesovanja i veštine. Ekonomiju sam u međuvremenu zavolela, odnosno pružila sam joj šansu da me uveri da je vredna izučavanja. Pisanju sam ostala verna verujući da je čovekova dužnost da ne odustane od dara koji je kod sebe prepoznao.

Od pojedinih kolega koji rade sa mnom u kompaniji koja se bavi osiguranjem potraživanja, saznavala sam da su u jednom periodu života takođe bili posvećeni pisanju i želeli da objave knjigu, dok su neki od njih prevodili poeziju. Objavljivanje mojih knjiga i svojevrsno razotkrivanje te strane moje ličnosti omogućilo mi je da spoznam i svestranost ljudi čije je formalno obrazovanje takođe bilo iz sfere ekonomije ili prava.

• Mnogi kreativnost doživljavaju kao suprotnost analitici. Da li vam je upravo analitički način razmišljanja pomogao u pisanju romana i kako izgleda vaš kreativni proces?

Profesor matematike mi je tokom priprema za prijemni ispit na fakultetu skrenuo pažnju na to da će se analitički pristup koji budem oformila tokom studija pozitivno odraziti i na moje pisanje. Isprva nisam bila sasvim uverena u to, ali sam vremenom shvatila da je bio u pravu. Proces pisanja se, kao i moj posao sastoji od istraživanja koje treba da potkrepi priču koja se stvara; prikupljeni podaci se analiziraju i određuje se šta je suvišno u onome što je napisano – šta opterećuje tekst i udaljava čitaoca od osnovne radnje.
Tokom pisanja romana ,,Pod planinom nema pitomih reka“ odlazila sam na mesta u kojima se radnja odvija i istraživala podneblje, istorijski kontekst, saznavala o tom kraju kroz razgovore sa svojim dedom…  U okviru procena rizika kojima se bavim takođe se formira svojevrsna nit priče na bazi kvantitativnih i kvalitativnih podataka – tu je takođe neophodno definisati strukturu kako bi se na kraju donela najbolja odluka na bazi svih raspoloživih podataka, kao što se prilikom pisanja priča ili romana gradi radnja.

Foto: Matija Miljković

U procenama rizika jednim delom težimo tome da predvidimo efekte kriza i uzmemo ih u obzir prilikom analize, dok se prilikom pisanja romana junaci koje gradim izlažu različitim kriznim trenucima kroz koje se izgrađuju, menjaju i sazrevaju.
Sećam se i da mi je profesor matematike prilikom jednog susreta pomenuo da je umesto posvete u jednom udžbeniku iz Teorije verovatnoće navedeno: Da biste ovo razumeli, potrebno je da u duši budete pomalo pesnik.
Često pomislim kako je to najlepša definicija interdisciplinarnosti. To je dokaz da granica između kreativnog i analitičkog zapravo ne postoji.

• Pored posla i pisanja vodite i podkast „Kreativne refleksije“, a trenutno uz sve to brinete i o dvomesečnoj bebi. Kako organizujete vreme i da li postoji neka rutina ili princip koji vam pomaže da sve funkcioniše?

Pokretanje podkasta ,,Kreativne refleksije“ bila je moja velika želja, a tematika se iskristalisala nakon što sam objavila svoje dve knjige. U tom procesu pisanja shvatila sam da bih volela da osmislim sadržaj koji ne pruža samo odgovor na pitanje šta stvaramo, već zašto stvaramo. Taj podkast predstavlja prostor u kojem težimo da dokučimo suštinu svoje prirode nezavisno od toga u kojim oblastima gradimo formalne karijere. Sadržaj podkasta se fokusira na pozadinu stvaralačkog procesa i na stvaralački poriv koji oblikuje našu svakodnevicu. Prvu sezonu čini 10 epizoda u kojima propitujemo kako nas stvaralaštvo menja. Čini mi se da ovaj podkast zaista oslikava moje iskustvo i proces istraživanja multidisciplinarnosti.
Razumevanje koncepta discipline i rutine se promenilo prilikom dolaska bebe. S obzirom na to da je najveći deo vremena, prirodno, usmeren ka njoj, potreban je veći fokus da se u okviru onog preostalog vremena pozabavim postprodukcijom podkasta – montažom, osmišljavanjem i planiranjem sadržaja za društvene mreže kao i digitalnim marketingom samog romana – promocijom na društvenim mrežama, dogovaranjem saradnji sa medijima, komunikacijom sa čitaocima, osmišljavanjem i planiranjem fizičkih promocija… Uglavnom se sve to odvija u periodu bebinih dremki i za sada ne mislim da postoji idealan recept za organizaciju vremena, već da se u prilikama koje se ukažu iskoristi maksimalan fokus na konkretnu aktivnost – bilo da je u pitanju montaža jedne epizode ili objavljivanje sadržaja na mrežama u cilju promocije.

• Roman „Pod planinom nema pitomih reka“ nastao je kao pobednički rukopis Somborskog književnog festivala. Koliko vam je ta nagrada promenila pogled na sopstveni rad i šta vam je bila najveća potvrda nakon objavljivanja knjige?

Ova nagrada potkrepila je moje samopouzdanje na putu pisanja i potvrdila da tim putem treba da nastavim da koračam. U svemu što radim važan mi je kontinuitet, te mislim da je ova nagrada svojevrsni vetar u leđa tom procesu i doživljaju sebe kao pisca. Ujedno ona donosi i novu vrstu odgovornosti – prema čitaocima, stručnoj javnosti i naposletku prema sebi i sopstvenom doživljaju književnosti. Najveća potvrda nakon objavljivanja knjige su utisci čitalaca koji dele sa mnom svoja zapažanja, razmišljanja i emocije. Neretko mi pišu da ih je moj roman vratio u detinjstvo i to me obraduje, jer je detinjstvo uporišna tačka u kojoj se skrivaju neke od najvećih istina o nama samima.

• Danas se od autora očekuje da budu i marketari sopstvenog rada. Vi trenutno sami vodite digitalnu promociju knjige. Šta ste do sada naučili o izgradnji ličnog brenda i komunikaciji sa publikom?

Naučila sam da publika ceni i prepoznaje iskrenost, te da na bazi toga bira kome će ukazati svoje poverenje. Jednom stečeno poverenje se ne podrazumeva – ono se opravdava kroz kontinuirano kreiranje kvalitetnog sadržaja. To je obaveza koju treba imati najpre prema sebi, a iz toga proizilazi da ćemo je imati i prema publici. Učila sam takođe i o profesionalizmu – važnosti poštovanja dogovora i tuđeg vremena. Kroz digitalnu promociju sam shvatila koliko je važan organski marketing – onaj koji se zasniva na autentičnoj reči i preporuci. Kada ljudi osete da je sadržaj vredan i važan, oni prošire tu vest – tu dolazi do izražaja sva snaga zajednice.

Pisci, ipak, prvenstveno treba da budu fokusirani na pisanje i kvalitet onoga što nameravaju da stvore. U vremenu hiperprodukcije i sve lakšeg načina objavljivanja dela, treba konstantno preispitivati ono što je stvoreno. Mislim da tu leži odgovornost svakog autora.
Svakako je promocija dela neizostavan deo i mislim da ima istine u onome što kažu: Ako vi ne verujete u ono što ste stvorili, kako drugi mogu u to da poveruju?

Spisateljica u belom mantilu: Za doktorku Mariju kažu da je srpska Nora Roberts

• Ako biste iz svog dosadašnjeg iskustva morali da izdvojite jednu poruku za ljude koji imaju kreativnu ideju, ali je godinama odlažu zbog posla, obaveza ili straha – šta biste im poručili?

Poručila bih da dopuste svom daru da pronađe svoj put – nije slučajno neka ideja pala upravo vama na pamet. Dakle, ne treba se oglušiti o te tihe pozive koje nam upućuje naša kreativna strana, već ostati dovoljno budan da te pozive prepoznamo.

Izvor: BIZLife/Gorica Mitrović

Foto: Milana Jovanov, Matija Miljković