Dva CEO-a na čelu jedne kompanije: Da li je to recept za uspeh ili haos?

Kompanije su decenijama imale jednostavan model: jedan CEO donosi ključne odluke, odgovara upravnom odboru i predstavlja kompaniju pred zaposlenima, investitorima i javnošću. Međutim, neke velike kompanije poslednjih godina eksperimentišu sa drugačijim pristupom – dve osobe dele najvišu izvršnu funkciju.

Jedan od najnovijih primera je Spotify.

Osnivač kompanije Daniel Ek odlučio je da se povuče sa pozicije izvršnog direktora nakon gotovo dve decenije. Umesto jednog naslednika, Spotify je za buduće vođenje kompanije izabrao dvojac, dosadašnje kopredsednike Gustava Soerstroma i Alexa Norstroma, koji će zajedno preuzeti funkciju CEO-a.

Ek će ostati uključen u poslovanje kao izvršni predsednik kompanije, sa fokusom na dugoročnu strategiju i povezivanje odbora direktora sa novim rukovodstvom.

Prema njegovim rečima, promena funkcija zapravo samo formalizuje način na koji je kompanija već funkcionisala.

Spotify, međutim, nije usamljen slučaj. Model sa dva CEO-a poslednjih godina privlači pažnju i drugih velikih kompanija.

Netflix već godinama vodi dvojac Ted Sarandos i Greg Peters, dok su sličan model najavili i Comcast i Oracle.

Ipak, imati dva čoveka na vrhu kompanije nije jednostavno pitanje podele funkcije. Postavlja se mnogo važnije pitanje: ko je za šta odgovoran i šta se događa kada se dvojica lidera ne slažu?

Zašto kompanije biraju dva generalna direktora?

Model sa dva izvršna direktora i dalje je relativno redak. Analiza koju je 2022. objavio Harvard Business Review pokazala je da je između 1996. i 2020. godine manje od 100 kompanija među više od 2.200 analiziranih kompanija iz indeksa S&P Global 1200 i Russell 1000 imalo dva lidera na najvišoj poziciji.

Ipak, istraživanje je pokazalo i neke potencijalne prednosti ovog modela. Kompanije sa zajedničkim CEO modelom ostvarile su prosečan godišnji prinos za akcionare od 9,5 odsto, u poređenju sa 6,9 odsto kod kompanija koje je vodio jedan CEO. Oko 60 odsto kompanija sa dva CEO-a nadmašilo je kompanije sa jednim liderom.

Jedno od mogućih objašnjenja jeste i to što ovakav model zahteva više saradnje, a manje ličnog ega.

Kada se najviša funkcija deli sa još jednom osobom, lideri nemaju potpunu kontrolu nad svakom odlukom. Umesto toga, primorani su da razgovaraju, usklađuju stavove i dele odgovornost.

Za Teda Sarandosa, koji je jedan od Netflixovih CEO-a, upravo je to jedna od prednosti ovog modela.

Imati osobu na istoj poziciji sa kojom može da razgovara kao ravnopravni partner može biti dragoceno u poslu u kojem se veliki broj odluka donosi pod pritiskom.

Upravo je osećaj izolacije jedan od problema koji se često vezuje za najvišu menadžersku poziciju.

Kolega vam je prijatelj, ali ne radi svoj deo posla? Evo kako da reagujete

Dva CEO-a mogu biti prednost, ali samo ako znaju ko je za šta zadužen

Najveći problem ovog modela može nastati upravo tamo gde bi trebalo da bude njegova najveća prednost – u deljenju odgovornosti.

Da bi sistem funkcionisao, neophodno je jasno definisati nadležnosti svakog od CEO-a.

Netflix je jedan od primera takve podele. Dok je Sarandos više usmeren na spoljašnju komunikaciju i marketing, Peters se više bavi proizvodom i operacijama.

Takva podela omogućava da oba lidera imaju svoje područje odgovornosti, umesto da dve osobe pokušavaju da donose odluke o svemu.

Stručnjaci za liderstvo upozoravaju da je za uspeh ovog modela neophodno i nešto što se ne može propisati organizacionom šemom, međusobno poverenje.

Dva CEO-a moraju da budu dovoljno sigurni u svoje pozicije da ne doživljavaju uspeh onog drugog kao pretnju.

Ako jedan od njih počne da se oseća zapostavljeno zato što je drugi češće u javnosti, donosi važnije odluke ili dobija više pažnje, partnerstvo lako može da preraste u borbu za prevlast.

Zato je važno da lideri imaju različite, ali komplementarne veštine.

Jedan može biti više orijentisan na proizvod i operacije, dok se drugi bolje snalazi u odnosima sa investitorima, partnerima, medijima ili zaposlenima. Ideja nije da dva CEO-a rade isti posao, već da zajedno pokriju širi spektar odgovornosti.

Šta ako se ne slažu?

Tu dolazimo do najveće slabosti ovog modela.

Kada kompaniju vodi jedna osoba, makar ona imala poslednju reč nakon konsultacija sa upravnim odborom, odgovornost je relativno jasna.

Kod dva CEO-a može nastati situacija u kojoj zaposleni ne znaju čiju odluku treba da slede.

Ako jedan kaže „da“, a drugi „ne“, problem nije samo u njihovom međusobnom odnosu – odluke mogu početi da se donose sporije, timovi mogu biti podeljeni, a odgovornost za rezultate nejasna.

Situacija može postati još komplikovanija ako zaposleni počnu da koriste neslaganje lidera u svoju korist.

Ako im se ne dopadne odluka jednog CEO-a, mogu jednostavno pokušati da dobiju drugačiji odgovor od drugog.

Zato ovaj model zahteva jasna pravila odlučivanja i veoma dobru komunikaciju između dvojice lidera.

Zašto tradicionalni modeli edukacije više ne važe za mlade lidere?

Nije svaki posao dovoljno veliki za dva CEO-a

Postoji i argument u korist ovog modela koji postaje sve relevantniji kako kompanije rastu.

Velike korporacije danas posluju na tržištima koja su sve kompleksnija, a od CEO-a se očekuje da istovremeno razume tehnologiju, finansije, zaposlene, regulativu, investitore, marketing i odnose sa javnošću.

Jedna osoba teško može biti ekspert za sve.

U tom smislu, dva CEO-a mogu omogućiti kompaniji da dobije širi spektar znanja i iskustva, posebno ako se njihove kompetencije dopunjuju. To ne znači da će dve osobe automatski doneti bolje odluke od jedne.

Uspeh modela zavisi od toga kako su funkcije postavljene, koliko se lideri međusobno poštuju i da li kompanija ima jasan sistem donošenja odluka.

Šta je zapravo bolje?

Primeri kompanija poput Spotifyja i Netflixa pokazuju da ne postoji jedno univerzalno rešenje.

Model sa dva CEO-a može da funkcioniše kada kompanija ima kompleksnu strukturu, kada se odgovornosti mogu jasno podeliti i kada lideri imaju različite, ali komplementarne veštine.

S druge strane, ako između njih postoji rivalstvo, nejasna podela nadležnosti ili nedostatak poverenja, ono što je trebalo da bude prednost može postati ozbiljan problem.

Na kraju, pitanje možda nije da li su dva CEO-a bolja od jednog, već da li konkretnoj kompaniji u konkretnom trenutku odgovara upravo takav način upravljanja.

U poslovanju, kao i u mnogim drugim stvarima, dve glave mogu biti bolje od jedne, ali samo ako obe gledaju u istom pravcu.

Izvor: BIZLife

Foto: Unsplash/Getty Images