Ćićolina i Ćićolinko

Piše: Milenko Vasović

Ćićolina čitavog života traga za suštinom. „Ubijala“ se od posla, ali sudbina nije udesila da ova pregalačica dođe ranije u Srbiju. Konačno i to se dogodilo –  i gde će nego na srećnu televiziju.

 Čim je kročila u studio italijnska porno glumica je osetila da je to „to“, ono za čim traga. Domaćin,  takođe čovek od suštine, odmah joj je dozvolio da pokaže dude. Da cela Srbija vidi.

On njoj ništa nije pokazao. I tu se Ćićolina malo razočarala. Očekivala je više od takvog kapaciteta. Bar da odglume neki kadar – da je, makar, doveo dublera.

Čovek kao da se napreže da sve obesmisli. Kad dođu ljudi iz vlasti pita ih besmislice, kad dođu bezveznjakovići s njima raspreda o važnim temama. Kad dođe zvezda porno filma, on nespreman. To je poseban talenat.

Italijanska porno glumica je sebe neštedimice ugradila u taj biznis. I šta god ko mislio ona je i slavu i novac stekla teškom mukom. Nije odbijala i nudila je.

Ima ona šta da prenese i našim podvodačima. Za početak bi valjalo raspisati konkurs za izbor srpske Ćićoline. To bi mogla da bude smotra, sedmodnevna manifestacija – minimum. U žiriju i vrli vojni komentator. Kakav Egzit kakva Guča, Dani Ćićoline. To je naša budućnost i to je prepoznalo istraživačko novinarstvo.

Sreću može da pokvari  činjenica što je kod nas većina Ćićolina u muškom rodu. To ne bi smelo da se meša, morala bi da se razdvoji muška i ženska konkurencija. Ćićolina i Ćićolinko. U tradicionalnoj srpskoj nošnji.

Koliko bi samo poslanika, lidera stranaka, tužilaca, sudija, advokata, profesora, novinara, ministara… pa bivših savetnika bivšeg predsednika moglo da ponese lentu – NajĆićolina, pa prva pratilja, pa Ćićolinko. Pa pobednik u dublu, pa u miksu.

 Džaba je ovo pišem ako se ne nađu stranački kadrovi od poverenja. I budžetska sredstva, ako država ne pristane da subvencioniše ugradnju silikona, pa i filmske projekte. Kako ćemo onda dići BDP? Zar stvarno treba da se bavimo proizvodnjom?

 Ljudi na vlasti su skučenih vidika. Ni prvi potpredsednik, ne onaj od pre, nije prepoznao mogućnosti naše gošće. Nije je joj Ivica, po starom dobrom običaju, uručio srpski pasoš,  a tolike je podelio. Ni  predsednik da izvadi orden, kao da je nestalo municije.

 Nismo se  sa dužnom pažnjom poneli prema gošći koja je nama tako  bliska, koja je slika i prilika našeg mentaliteta, koja ima naš genetski kod. Ona je podsvesno, još dok je bila u stomaku, naterala majku da prebegne u Srbiju – e da bi se ovde rodila. Ali nije se dalo.  Nema veze, ona je naša. Ona je naš uzor i naš ponos.

Izvor: BIZLife