Zašto Italijani hlebom skupljaju ostatke sosa sa tanjira i kako je taj običaj postao deo kulture obedovanja

Običaj poznat kao „fare la scarpetta“ dugo se smatrao nepristojnim u pojedinim krugovima, ali danas predstavlja način da se pokažu uživanje u hrani i poštovanje prema pripremljenom obroku. Iza jednostavnog poteza kriju se istorija, regionalne razlike i promena shvatanja bontona za stolom.

U Italiji postoji običaj koji na prvi pogled deluje jednostavno: nakon što pojedu testeninu ili drugo jelo, ljudi uzmu komad hleba i njime pokupe preostali sos sa tanjira. Ova navika ima i svoje ime – fare la scarpetta – i mnogo je više od načina da se iskoristi ono što je ostalo od obroka.

Danas se ovaj ritual može videti i u porodičnim kuhinjama i u restoranima, uključujući i one sa svečanim postavkama stolova. Nije oduvek bio prihvaćen kao pristojno ponašanje. Njegov put od navike koja se u pojedinim sredinama smatrala neprikladnom do prepoznatljivog dela italijanske kulture hrane pokazuje kako se menjaju društvena pravila i odnos prema uživanju u obroku.

Šta znači „fare la scarpetta“?

Izraz fare la scarpetta u slobodnom prevodu označava skupljanje ostataka sosa ili sokova sa tanjira komadom hleba. Doslovno bi se mogao prevesti kao „napraviti malu cipelicu“, ali poreklo naziva nije sasvim razjašnjeno.

Postoji više teorija o tome kako je izraz nastao. Prema nekima, komad hleba podseća na malu cipelu, dok druge pretpostavke povezuju naziv sa idejom velike gladi. Međutim, italijanski istoričar hrane Luka Ćezari upozorava da za takva objašnjenja nema dovoljno pouzdanih dokaza.

Jedan od najranijih pisanih primera koje je pronašao potiče iz 1871. godine, iz rimskog dijalekta, dok se sličan izraz pojavljuje i u rečniku dijalekta regije Abruco iz 1885. godine. To ukazuje na to da je običaj postojao u centralnoj Italiji još u 19. veku.

Prema hipotezi koju Ćezari smatra uverljivijom, izraz bi mogao da potiče od dijalekatske upotrebe u kojoj je fare una scarpetta značilo otići u kratku šetnju. U tom tumačenju, komad hleba kao da „prošeta“ po tanjiru skupljajući preostali sos. Ipak, ni ovo objašnjenje ne može se smatrati definitivno potvrđenim.

Od nepristojnog ponašanja do znaka uživanja u hrani

Iako se danas često doživljava kao prirodan završetak obroka, la scarpetta nije uvek bila prihvaćena u svim delovima Italije. Odnos prema ovom običaju razlikovao se u zavisnosti od regiona, generacije i društvenog okruženja.

Kuvarica Gaja Enrija, koja je odrasla u Torinu, seća se da su je roditelji opominjali kada bi hlebom skupljala sos sa tanjira. U sredini u kojoj je odrastala takvo ponašanje smatralo se nepristojnim.

S druge strane, u južnoj italijanskoj regiji Pulja završavanje obroka do poslednjeg zalogaja može da se posmatra kao znak poštovanja prema hrani. Kuvarica Somaija Hamad ističe da se ostavljanje hrane na tanjiru u pojedinim sredinama može doživeti kao nepoštovanje, dok je korišćenje hleba način da se izbegne bacanje hrane i pokaže zahvalnost za pripremljen obrok.

U Kalabriji, na samom jugu zemlje, hleb tradicionalno ima još značajniju ulogu. Kuvar Frančesko Maci objašnjava da se nekada smatralo da obrok nije ni počeo ako na stolu nema hleba, niti da može da se završi bez njega. Ostala jela posmatrala su se kao dodatak hlebu, a ne obrnuto.

Ove razlike pokazuju da se isti gest ne tumači svuda jednako. Ono što je u jednom okruženju bilo pitanje bontona, u drugom je predstavljalo deo svakodnevne kulture i odnos prema hrani.

Kako se promenio bonton za stolom?

Prema istoričaru Luki Ćezariju, razlike u prihvatanju ovog običaja nisu povezane samo sa geografijom već i sa društvenom klasom. Tradicionalni građanski bonton često je podrazumevao izbegavanje dodirivanja hrane rukama, pa je skupljanje sosa hlebom moglo da se smatra nepristojnim.

Čak ni korišćenje viljuške kako bi se hlebom pokupio sos nije nužno rešavalo problem. Takav gest mogao je da deluje kao pokušaj poštovanja pravila koji ipak popušta pred željom da se pojede poslednji zalogaj.

Promena odnosa prema ovom običaju postala je vidljivija tokom druge polovine 20. veka, kada je u Italiji ponovo poraslo interesovanje za cucina povera, odnosno tradicionalnu kuhinju zasnovanu na jednostavnim, pristupačnim namirnicama. U tom kontekstu, bacanje hrane sve više se posmatralo kao problem, a ne kao znak otmenosti.

Važan simbolički trenutak dogodio se 2015. godine, kada je Gatjiero Markesi, jedan od najuticajnijih italijanskih kuvara i pionir moderne visoke kuhinje, javno branio la scarpetta. U intervjuu za časopis Gente ocenio je da ovaj običaj može da bude prihvatljiv, pa čak i elegantan, ako se izvodi nenametljivo i prirodno.

Običaj koji je stigao i u restorane

Danas se la scarpetta sve češće praktikuje i izvan kućnog okruženja. Prema rečima kreatorke sadržaja o hrani Frančeske Ćipole, hleb se u brojnim italijanskim restoranima ostavlja na stolu tokom celog obroka, upravo kako bi gosti mogli da ga koriste za skupljanje ostataka sosa.

Običaj je postao i inspiracija za poslovne koncepte. U Napulju postoji restoran brze hrane ‘A Scarpetta, čija je ponuda testenine osmišljena tako da u kutiji ostane dovoljno sosa za završni zalogaj hleba.

Tako je navika koja se nekada povezivala sa nedostatkom formalnosti postala deo iskustva obedovanja. Njena privlačnost ne leži samo u praktičnosti, već i u poruci koju šalje: jelo je toliko dobro da ne treba ostaviti ni njegov poslednji ukus.

Kada hrana postane izraz zadovoljstva

Značenje izraza fare la scarpetta danas se može proširiti i izvan hrane. Kuvar Frančesko Maci navodi da se izraz ci farei la scarpetta može upotrebiti i kada neko želi da kaže da bi voleo da određeno iskustvo traje duže ili da ga ponovi – na primer, nakon lepog putovanja.

U tom smislu, ovaj običaj postaje metafora za uživanje u nečemu do poslednjeg trenutka. On pokazuje kako svakodnevna navika može da preraste u kulturni simbol koji povezuje hranu, porodične tradicije i odnos prema zadovoljstvu.

Priča o la scarpetta podseća i na to da pravila ponašanja za stolom nisu nepromenljiva. Ono što se nekada smatralo nepristojnim može vremenom da postane prihvaćen deo kulture, naročito kada se promeni način na koji društvo posmatra hranu i njeno bacanje.

A kada je reč o italijanskom običaju skupljanja sosa hlebom, poruka je jednostavna: ako je jelo dobro, poslednji zalogaj ne mora da bude manje važan od prvog.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER

Izvor: BIZlife

Foto: Unsplash/Kris Tian