Dr Elke Geraerts za BIZLife: Ne treba nam više vremena, već manje ometanja

Naši mozgovi nisu se promenili, ali svet oko nas jeste. Između mejlova, sastanaka, notifikacija i veštačke inteligencije, pažnja je postala jedan od najvrednijih resursa u poslovanju. Zašto zauzetost nije isto što i produktivnost, kako da naučimo da se svesno isključimo i zbog čega će sposobnost dubokog razmišljanja biti sve važnija u eri AI? O tome za BIZLife govori dr Elke Geraerts, psihološkinja i stručnjakinja za mentalnu snagu i fokus, koja će 29. novembra održati HR Executive Masterclass na ovu temu.

• Kažete da je fokus „novo zlato“. Šta se promenilo u načinu na koji radimo i živimo, pa je naša pažnja postala tako oskudan resurs?

Naš mozak je isti onaj koji su imali naši bake i deke. Promenilo se sve što ga okružuje. Pre dvadeset godina informacije su do nas stizale u određenim trenucima: kroz jutarnje novine, poštu ili večernje vesti. Danas nam stižu svakog minuta, u džepu, na ručnom zglobu i kroz pet različitih aplikacija za dopisivanje. Istraživanje profesorke Glorije Mark pokazuje da se ljudi danas u proseku zadržavaju na jednom ekranu oko 47 sekundi pre nego što pređu na nešto drugo. Svako prebacivanje zahteva energiju, a svaki prekid ostavlja trag prethodnog zadatka u našim mislima.

Istovremeno, naš posao je postao složeniji. Od nas se očekuje da razmišljamo, stvaramo i donosimo odluke, a upravo takav rad zahteva duboku, neprekinutu pažnju. Potreba za pažnjom je, dakle, porasla, dok je njena raspoloživa količina iseckana na sićušne delove. Zato fokus nazivam novim zlatom. On je redak i dragocen, a ljudi i organizacije koji nauče da ga zaštite imaće stvarnu prednost.

• Često mislimo da to što smo zauzeti znači da smo produktivni. Kako možemo da razlikujemo stvarnu produktivnost od neprekidne zaokupljenosti obavezama?

Postoji jednostavan test: na kraju dana zapitajte se šta je zaista pomereno sa mrtve tačke. Mnogi će odgovoriti na dvesta mejlova, prisustvovati na šest sastanaka, a ipak otići kući sa osećajem da ništa nisu uradili. Taj osećaj je obično tačan. Neprekidna zauzetost uglavnom znači da reagujemo na pristigle poruke, zvučne signale i zahteve onoga ko je najglasniji. Stvarna produktivnost znači da smo sami odlučili čemu ćemo posvetiti pažnju i ostali usredsređeni dovoljno dugo da bismo postigli nešto značajno.

Naš mozak, takođe, voli zauzetost. Svaka odgovorena poruka donosi malu nagradu, osećaj da smo nešto završili. Zbog toga nam se čini da radimo, čak i kada to ne donosi veliku vrednost. Često tražim od lidera da pogledaju svoj kalendar i označe trenutke u kojima su prethodne nedelje najbolje razmišljali. Obično otkriju da takvih trenutaka gotovo da nije ni bilo. Produktivnost počinje tako što napravimo prostor za njih i tretiramo ih jednako ozbiljno kao sastanak sa najvažnijim klijentom.

• Tvrdite da treba da naučimo ne samo kako da se fokusiramo već i kako da se svesno „defokusiramo“. Kako izgleda zdravo isključivanje i zašto je toliko važno za naš mozak?

Naš mozak nikada nije bio predviđen da bude aktivan punom snagom tokom celog dana. Potreban mu je ritam napora i oporavka. Svesno isključivanje znači da namerno pustimo misli da lutaju: da odemo u šetnju bez podkasta, gledamo kroz prozor voza, peremo sudove ili stojimo pod tušem. U tim trenucima aktiviraju se drugi delovi mozga. Oni povezuju ideje, skladište sećanja i pomažu nam da razumemo ono što smo doživeli. Mnogi ljudi upravo tada dolaze do svojih najboljih ideja i to nije slučajnost.

Problem je u tome što smo popunili svaku prazninu. Dok čekamo da aparat pripremi kafu, stojimo u redu ili imamo dva minuta pre početka sastanka, odmah posežemo za telefonom. Skrolovanje nam deluje kao pauza, ali za mozak je to samo još informacija koju mora da obradi.

Zdravo isključivanje znači da svom umu damo malo praznog prostora. Čak i deset do petnaest minuta, nekoliko puta dnevno, može da napravi razliku. Vraćamo se obavezama sa više bistrine, smireniji i kreativniji.

• Notifikacije, mejlovi, sastanci i društvene mreže osmišljeni su tako da se bore za našu pažnju. Da li je realno očekivati da pojedinci jednostavno postanu disciplinovaniji ili i kompanije moraju da promene način rada?

Potrebno je i jedno i drugo. Ne bi bilo pošteno svu odgovornost prebaciti na pojedinca. Mnogi od ovih alata nastali su radom veoma pametnih ljudi sa jednim ciljem: da privuku i zadrže našu pažnju. Samom snagom volje teško možemo da pobedimo u toj borbi. Ako organizacija očekuje odgovore u roku od deset minuta, zakazuje sastanke jedan za drugim i nagrađuje one koji su uvek dostupni, nikakva obuka za upravljanje vremenom neće pomoći.

Lideri postavljaju norme, često i ne shvatajući da to rade. Menadžer koji šalje mejlove u jedanaest uveče stvara pritisak čak i kada doda napomenu da nije potrebno odmah odgovoriti. Zato kompanije imaju važnu ulogu: treba da uvedu vreme bez sastanaka, jasno definišu koji kanal služi za koju vrstu komunikacije i koliko brzo se očekuje odgovor, a lideri svojim primerom pokažu da se dubok rad ceni.

Istovremeno, pojedinci imaju veći uticaj nego što misle. Isključivanje notifikacija, zatvaranje mejla na sat vremena ili ostavljanje telefona u drugoj prostoriji male su odluke koje mogu da imaju veliki efekat. Najbolji rezultati postižu se kada se organizacija i pojedinac menjaju zajedno.

• Ulazimo u svet rada u kojem veštačka inteligencija može da preuzme sve više rutinskih zadataka. Da li to ljudski fokus čini vrednijim ili AI zapravo može dodatno da pogorša problem sa pažnjom?

Veštačka inteligencija predstavlja ogromnu priliku za naš mozak, pod jednim uslovom: da je koristimo svesno. Kada AI preuzme rutinske zadatke, oslobađa nam vreme i mentalnu energiju za ono što samo ljudi mogu da rade. To su kritičko razmišljanje, povezivanje ideja, procena onoga što je važno, razumevanje drugih ljudi i stvaranje nečeg novog. Zbog toga je ljudski fokus danas vredniji nego ikada.

Međutim, oslobođeno vreme ne odlazi automatski na dubok rad. Ako ga ispunimo sa još više poruka, alata i zadataka, samo ćemo ubrzati traku na kojoj već trčimo. Jedno istraživanje iz 2025. godine pokazalo je i da ljudi koji slepo veruju veštačkoj inteligenciji manje kritički razmišljaju, dok oni koji veruju u sopstvene sposobnosti više preispituju rezultate AI-ja i bolje ga koriste.

Ključno pitanje za svakog profesionalca zato glasi: šta prepuštam veštačkoj inteligenciji, a u šta nastavljam da ulažem sopstveni trud? Moje pravilo je da AI-ju prepustimo ono što već dobro umemo, a da sami nastavimo da radimo ono što nas čini boljima. Tako veštačka inteligencija postaje partner našem mozgu.

• Mnogi ljudi tačno znaju šta bi trebalo da rade kako bi smanjili stres – da više spavaju, vežbaju, prave pauze i isključuju se – ali im to ipak teško polazi za rukom. Zašto je toliko lakše znati šta je dobro za nas nego to zaista i raditi?

Zato što je naš mozak podešen na kratkoročne ciljeve. Saznanje o tome šta je dobro za nas potiče iz dela mozga koji planira unapred. O tome da li ćemo to zaista uraditi često odlučuju stariji moždani sistemi, koji daju prednost trenutnoj nagradi i što manjem naporu. Odlazak u krevet na vreme doneće korist sutra, dok nam gledanje još jedne epizode donosi zadovoljstvo odmah. A ono što nam je dostupno odmah obično pobeđuje, naročito kada smo umorni ili pod stresom, jer stres slabi našu samokontrolu.

U tome je paradoks: baš onda kada nam je oporavak najpotrebniji, najteže nam je da ga izaberemo.

Pomaže ako zdraviji izbor učinimo i lakšim. Punite telefon izvan spavaće sobe. Unesite šetnju u kalendar kao fiksnu obavezu. Povežite novu naviku sa nekom koju već imate, na primer, napravite kratku pauzu posle svakog sastanka. I počnite malim koracima. Pet minuta šetnje svakog dana odvešće vas dalje od ambicioznog plana koji traje samo nedelju dana. Pametno uređeno okruženje uvek će nadmašiti snagu volje.

• Kada biste svakom lideru i zaposlenom mogli da date samo jedno pravilo za zaštitu pažnje, koje bi trebalo da počnu da primenjuju već sutra ujutru, koje bi to pravilo bilo?

Započnite dan najvažnijim zadatkom, pre nego što otvorite mejl. Mnogim ljudima je mozak najodmorniji tokom prvih jutarnjih sati. Ipak, većina nas to dragoceno vreme prepušta tuđim prioritetima: mejlovima, četovima i vestima. Odvojite prvih 60 do 90 minuta za jedan zadatak koji je zaista važan, sklonite telefon iz vidokruga i isključite notifikacije.

Liderima bih dodala još nešto: zaštitite to vreme i za svoj tim. Nemojte očekivati odgovore pre deset sati ujutru. Iznenadićete se koliko tim može da postigne kada ponovo preuzme kontrolu nad svojim jutrima.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER

Izvor: BIZLife

Foto: Boumediene Belbachir