Kriza srednjih godina sa 24: Gen Z se samo prva probudila

Postojao je nekada prilično uredan scenario života. Završiš fakultet. Nađeš posao. Radiš. Napreduješ. Dobiješ veću kancelariju, veću platu i manju količinu slobodnog vremena. Kupiš stan na kredit, možda promeniš nekoliko kompanija, postaneš menadžer i onda negde između 45. i 50. godine jednog utorka u 16:37 pogledaš kroz prozor kancelarije i pomisliš – čekaj… je l’ to to?

Piše: Nikola Milosavljević, Senior HR Consultant/Managing Partner @ HR Fabrika

Kriza srednjih godina više nema godine

Generacijama je trebalo dvadesetak godina rada da shvate da karijera, titula i plata možda nisu isto što i dobar život. Generaciji Z trebalo je otprilike do kraja probnog rada. Oni sa 24 postavljaju pitanja koja smo mi ostavljali za 44:

Zašto ovo radim?

Ima li ovo ikakvog smisla?

Zašto bih postao moj šef kada ne želim njegov život?

Zašto je uspeh napredovanje ako sa svakim napredovanjem imam manje vremena za sebe?

Zašto bih najbolje godine života dao kompaniji da bih jednog dana konačno počeo da živim?

Možda zato ono što posmatramo nije još jedan „problem sa Gen Z“. Možda gledamo nešto mnogo veće.

Gen Z se samo prva probudila

A onda je počela da budi i ostale.

Kada kolega od 25 godina pita zašto bi radio do deset uveče, neko od 42 počinje da se pita zašto on to radi već petnaest godina. Kada junior kaže da ne želi život svog šefa, možda se prvi put i taj šef zapita da li ga želi.

Kriza srednjih godina više nije pitanje godina. Postala je pitanje naše definicije uspeha.

Nekada smo igrali igru. Danas pitamo ko je napisao pravila.

Moja generacija je na tržište rada došla sa prilično jednostavnim uputstvom: budi vredan. Ne menjaj posao prečesto. Ostani duže kada treba. Pokaži lojalnost. Napreduj. Postani menadžer. Jednog dana će se sve isplatiti. Generacija Z je pre nego što je dobila službeni laptop postavila mnogo neprijatnije pitanje – zašto?

Kompanije su decenijama bile dizajnirane da odgovaraju na pitanje kako. Kako da napreduješ. Kako da ostvariš target. Kako da dobiješ bonus. Kako da postaneš menadžer. A danas više ne pita samo Gen Z – zašto bih to uopšte želeo?

Deloitteovo globalno istraživanje iz 2025. na više od 23.000 pripadnika generacije Z i milenijalaca iz 44 zemlje daje gotovo brutalnu ilustraciju tog pomeranja: samo 6% ispitanika kaže da im je primarni karijerni cilj dolazak na lidersku poziciju. Šest odsto.

Mi smo napravili organizacije u kojima je najveća nagrada za dobar rad – napredovanje. A onda je stigla generacija kojoj ta nagrada možda uopšte nije glavna nagrada. I naterala i nas da se zapitamo: čekaj, a šta mi zapravo želimo?

Nisu odustali od ambicije. Odustaju od naše verzije ambicije.

Najlakše je reći da mladi ne žele da rade. Da su razmaženi. Da žele direktorsku platu bez direktorske odgovornosti. Da im je work-life balance važniji od karijere. Deo tih kritika ponekad jeste opravdan. Nijedna generacija nije automatski mudrija samo zato što je mlađa.

Ali postoji problem sa tezom da Gen Z nema ambiciju.

Prema istom Deloitte istraživanju, 70 odsto pripadnika Gen Z radi na razvoju svojih veština najmanje jednom nedeljno, a 67 odsto to radi i van radnog vremena. Možda, dakle, nije problem u tome što ne žele da rastu. Možda samo više ne prihvataju našu definiciju rasta.

Mi smo ga crtali vertikalno: Junior. Senior. Manager. Director. VP. Oni ga sve češće crtaju horizontalno: Nova veština. Novi projekat. Više autonomije. Više novca. Manje besmislenih sastanaka. Više života.

Zašto bih želeo život svog šefa?

Možda je upravo ovo najveći problem kompanija koje traže sledeću generaciju lidera. Decenijama smo zaposlenima prodavali budućnost kroz ljude iznad njih: radi dovoljno dobro i jednog dana bićeš kao ja. A onda su pogledali svog menadžera:

Kalendar pun od 8h do 18h.

Teams poruke u 22:14.

Laptop na odmoru.

Više odgovornosti.

Veća plata, ali mnogo manje vremena.

I onda ih pitamo: želiš li jednog dana moje mesto? Ne, hvala. Možda problem nije što mladi neće odgovornost, već što smo leadership napravili toliko neprivlačnim da više niko normalan ne želi nagradu koju nudimo.

Svrha nije poster u hodniku

Korporativni svet je godinama pričao o svrsi. Stavljali smo je u employer branding kampanje, EVP prezentacije i na zidove kancelarija. A onda su mladi napravili jednu nezgodnu stvar: Počeli su da je shvataju ozbiljno.

Čak 89 odsto Gen Z ispitanika u Deloitteovom istraživanju kaže da je osećaj svrhe važan za njihovo zadovoljstvo poslom i blagostanje, dok je 44 odsto već napustilo posao za koji je smatralo da mu nedostaje smisao.

I ovde dolazimo do prioriteta svrhe. Prethodne generacije često su govorile: jednog dana radiću ono što volim.Gen Z pita: zašto jednog dana?

Buđenje ne plaća kiriju

I tu ova priča prestaje da bude romantična. Gen Z možda jeste prva generacija koja je tako rano shvatila da ne želi stari model života. Problem je što je istovremeno generacija kojoj je novi život sve skuplji.

Žele slobodu, ali stanovanje nikada nije bilo jeftino.

Žele smisao, ali smisao ne plaća račune.

Žele work-life balance, ali žele i finansijsku sigurnost.

Žele da posao ne bude njihov identitet, ali upravo od tog posla finansiraju život koji žele da bude njihov identitet.

Zato buđenje sa 24 nije nužno oslobođenje. Ponekad je veoma neprijatno mesto između: „Ne želim ovakav život“ i „Još ne mogu da priuštim drugačiji.“

Možda smo mi imali previše strpljenja

Možda nije svaka osobina Gen Z koju kritikujemo njihova slabost. Možda je ponešto od toga ogledalo naših kompromisa.

Mi smo ostajali kod loših šefova godinama. Oni odlaze.

Mi smo prekovremeni rad nazivali posvećenošću. Oni ga nazivaju prekovremenim radom.

Mi smo burnout ponekad nosili kao medalju. Oni o mentalnom zdravlju pričaju na prvom 1-on-1 sastanku.

Mi smo govorili: Ćuti, dobro je, imaš posao. Oni pitaju: Dobro, ali imam li život?

To ne znači da su oni uvek u pravu. Ali možda su pitanja koja postavljaju odavno bila potrebna svima nama. Jer kada jedna generacija počne naglas da pita „zašto“, teško je očekivati da ostale nastave zauvek da ćute.

HR još uvek nudi karijeru ljudima koji traže život

Employer branding i dalje često prodaje istu priču, samo u lepšem fontu: Pridruži nam se. Rasti sa nama. Izgradi karijeru. Postani lider. A možda bi trebalo da počnemo od potpuno drugog pitanja: Kakav život zaposleni može da izgradi dok radi kod nas?

Ako ljudi više ne sanjaju titulu svog šefa, moraćemo da napravimo karijere koje nisu samo merdevine. Ako žele razvoj bez upravljanja ljudima, moraćemo da ponudimo ozbiljne ekspertne puteve. Ako žele smisao, moraćemo da prestanemo da ga izmišljamo u marketingu i počnemo da ga pokazujemo u svakodnevnom radu. A možda konačno moramo da prihvatimo i jednu prilično revolucionarnu ideju: dobar zaposleni ne mora da želi da mu posao bude najvažnija stvar u životu.

Kriza srednjih godina možda nikada nije ni bila kriza godina

Možda je bila kriza odlaganja. Odlaganja pitanja koja nismo smeli da postavimo. Odlaganja odlaska sa posla koji nas više nije radio. Odlaganja života za „kada još samo ovo završim“, „kada dobijem sledeće unapređenje“, „kada otplatim kredit“, „kada deca porastu“.

Mi smo čekali četrdesete da se zapitamo da li je život koji smo napravili zaista život koji smo želeli. Gen Z ne želi da čeka.

I zato možda ne gledamo generaciju koja ima krizu prerano. Možda gledamo generaciju koja se probudila na vreme. A najveći problem kompanija neće biti kako da je nauče pravilima rada.

Biće mnogo neprijatniji: da objasne zašto bi neko ko se već probudio pristao da igra po pravilima koja više nemaju smisla.

O autoru: 

Nikola Milosavljević je ko-osnivač HR Fabrike i HR asocijacije O.U.R. HR, jedne od najuticajnijih HR inicijativa u regionu. Kroz konferencije, treninge i podkast O.U.R. HR Stories, Nikola okuplja lidere koji su spremni da govore otvoreno – o izazovima, greškama, promenama i pravim ljudima iza procesa. Kao konsultant i trener sa više od 15 godina iskustva, sarađuje sa nekim od najuspešnijih kompanija u regionu, pomažući im da unaprede svoje HR strategije, razviju lidere i stvore radna okruženja u kojima ljudi zaista žele da ostanu – ne zato što moraju, već zato što ih neko vidi i vrednuje.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER

Izvor: BIZLife

Foto: Magnific/stokkurs, Bojan Stanić