Zašto urnebes više nije ljut?
Kompromis. Da li je to reč koja danas daje opravdanje za promenu svakodnevice? Da li je rečenica „O ukusima ne treba raspravljati” dovela do toga da svi poznati ukusi na koje smo navikli budu promenjeni i ublaženi? Ili su profit i rast cena namirnica naterali proizvođače da menjaju recepte kako bi ostali isplativi? A možda je sve to samo moda, prolazni trend i želja da se privuče što veći broj novih potrošača.
Piše: Chef Nenad Tomić
Možda ljudi, jednostavno, pokušavaju da promene svakodnevicu, pa veruju da će promenom jednog sastojka promeniti i celo jelo.
Kako samo jedan zalogaj omiljene hrane sa kioska može da postavi u glavi sva ova pitanja!
Svetsko prvenstvo u fudbalu nosi svoje rituale. Pivo. Hrana. Televizor od nekoliko desetina inča. HD rezolucija. Statistika. Analize.
Naravno, i hrana je deo tog rituala. Neko uzme grickalice, neko lagani snek, a oni najvatreniji naprave pravu gozbu.
Kao neko ko voli tradiciju i ceremonije, i ja sam sebi poželeo da priredim malu svečanost. Pivo se hladilo u frižideru skoro dvadeset četiri sata. Vreme je bilo za hranu. A šta ide uz fudbal bolje od dobre pljeskavice? Pljeskavica sa prilozima. Luk. Naravno, i urnebes. Kakva je to pljeskavica bez luka i urnebesa!
Dostava stiže. Uzbuđenje raste. Otvaram pakovanje kao da gledam izvođenje penala u poslednjem minutu finala. Iz papira izlazi spoj mirisa mesa sa ćumura, začina i sveže lepinje. Cela soba miriše na roštilj. Sve je spremno za početak mog Mondijala.
Početni udarac.
Prvi zalogaj. Savršena lepinja i meso igraju u istom ritmu. Sve je tu. Ali posle nekoliko minuta počinjem da osećam da nešto nije u redu. Kao da jedan igrač nije u formi. Proveravam pivo. Ono je u top formi. Proveravam meso. Sočno, lepo začinjeno, vrhunac karijere. Lepinja? Vazdušasta kao da je upravo izašla iz furune.
Polovina meča, a tim ne funkcioniše.
Fali mi ona klasična desetka. Onaj igrač koji povezuje redove, razigrava napad i menja tok utakmice jednim potezom. Fali mi neko ljut. Neko ko će da prodrma ostatak ekipe. Pogledam. Sve je tu. I urnebes je tu. Lepe crvene boje.
Uz sve dobre igrače, atmosferu i idealne uslove, utakmica se završila najdosadnijim mogućim rezultatom. Nula prema nula. Razočaranje.
Sve je bilo kako treba, ali je falio ofanzivni vezni. Tada sam shvatio: urnebes nije bio ljut.
Kao da je u mojoj glavi upravo izbila doping afera. Nemoguće! Urnebes mora da bude ljut. Kao što desetka mora da bude plejmejker.
Ali ova desetka bila je tu samo da popuni broj igrača na terenu. Postojala je forme radi.
Pozvao sam brzu hranu i pitao za objašnjenje. Dobio sam odgovor od kog sam se najviše plašio: „Mušterije ne vole kada je urnebes ljut i jak.”
Kompromis. Reč koju danas čujemo na svakom koraku. U politici. U poslu. U međuljudskim odnosima. Izgleda, i u urnebesu.
Nekada su se recepti stvarali da bi nešto bilo dobro. Danas se često stvaraju da bi odgovarali što većem broju ljudi. Ne sme biti previše ljuto. Ne sme biti previše slano. Ne sme biti previše kiselo. Ne sme nikoga da odbije. Mora da bude prihvatljivo svima.
Ali ako iz nečega uklonimo upravo ono po čemu je prepoznatljivo, da li je to i dalje isto? Ako urnebes nije ljut, šta ga razlikuje od običnog sirnog namaza? Da li je kompromis zaista rešenje? Da li je to prirodan tok vremena ili polako odustajanje od svega onoga što nas je oblikovalo?
Da li tržište stvara ukus ili ukus stvara tržište? Da li se ukusi najlakše žrtvuju zarad profita? I treba li se odreći autentičnih jela da bi bila prihvatljiva svima?
Kompromis? Ne po svaku cenu. Urnebes treba da bude ljut. Belolučena paprika mora da miriše na beli luk. Komplet lepinja mora da bude sa pretopom. Peglana kobasica mora da ima ukus mesa, dima i belog luka.
Nisu to samo recepti. To su uspomene. Kada iz hrane nestanu ukusi, izblede i sećanja. A bez sećanja nema bakine pite na stolu nedeljom. Nema mirisa mamine čorbe koji se širi kroz kuću. Nema onog prvog zalogaja koji nas u trenutku vrati dvadeset ili trideset godina.
Hrana je mnogo više od kalorija i recepture. Ona je arhiva naših života. Stoga, svaki put kada promenimo ukus nekog tradicionalnog jela – ne menjamo samo sastojke. Menjamo i deo priče koju nosimo sa sobom.
A kada jednom prihvatimo da sve mora biti prilagođeno svima, onda polako počinjemo da pristajemo na kompromise i tamo gde ne bismo smeli.
Evo, čak i u fudbalu. Nekada je postojala desetka. I svi su znali šta ona radi. Nije trčala najviše. Nije davala najviše golova. Ali je povezivala igru, stvarala magiju i menjala tok utakmice jednim potezom. Danas je i ona postala kompromis. Može malo da trči, malo da brani, malo da napada.
Kao i urnebes. Prisutan je, ali više nije ono zbog čega smo ga voleli.
Neke stvari, ipak, ne treba prilagođavati proseku. Treba ih sačuvati baš onakve kakve jesu. Pa makar nekome bile previše ljute.
Izvor: BIZLife
Foto: Stefan Jovanović / BIZLife, Unsplash/Anna Jakutajc-Wojtalik
